To što se juan sve više koristi u međunarodnim transakcijama, to što je sve više mesta u kojima se mogu obavljati kliring transakcije u juanima je zapravo dobro, jer je to na, neki način, zdrava konkurencija na međunarodnom tržištu valuta i to će, na neki način dovesti do veće mogućnosti izbora međunarodnih transaktora — ne samo od toga u kojoj će valuti plaćati, nego u kojoj će se valuti zaduživati, a to je, samo po sebi, dobar razvoj događaja, kaže dr Dejan Šoškić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta i bivši guverner Narodne banke Srbije, ističući da nastajanje treće značajne valute u međunarodnim transakcijama uopšte nije loša vest.
Komentarišući to što je predsednik Venecuele Nikolas Maduro najavio da hoće da potisne dolar kao glavno sredstvo plaćanja i da uvede obračunavanje cene nafte u kineskoj valuti — juanu, Šoškić kaže: „Svakako da oni koji su dosad imali dominantne pozicije, pre svega dolar i evro, u tom razvoju događaja ne vide povoljne okolnosti za sebe i za svoje države. Ali, to je drugo pitanje. U kontekstu sveta i svetske situacije — drugih zemalja, koje nisu unutar evrozone, niti su SAD, ovo je, u stvari, jedan povoljan razvoj događaja“.
Šoškić ocenjuje da Maduro ima „možda i političku motivaciju“ za ovu inicijativu ali da će „još dugo vremena tradicionalne valute, ipak, biti prisutne u međunarodnim plaćanjima i da, naravno, treba očekivati jačanje valuta koje su valute zemalja koje dobijaju sve više na značaju u ukupnoj ekonomskoj aktivnosti u svetu“. „U tom kontekstu treba očekivati rast učešća i kineskog juana i indijskog rupija i ruske rublje, kako se te ekonomije budu dalje razvijale i postajale značajnije u svetu, tako će i njihova valuta postajati sve češća i više u upotrebi u međunarodnim transakcijama“.
Vasilij Koltašov, rukovodilac Centra za ekonomska istraživanja ruskog Instituta za globalizaciju i socijalne pokrete u izjavi za „Energiju Sputnjika“ ocenjuje da „SAD, naravno, mogu jednostavno da obustave isporuke nafte iz Venecuele, zato što Amerikanci nemaju interes da u juanima plaćaju za venecuelansku naftu“. „Karakas bi, sa druge strane, da bi prodavao naftu samo u juanima morao da bude potpuno siguran da će svu naftu kupiti Kina. Odnosno, gledano sa druge strane, Kinezi isto tako imaju interes da kroz ovakve kupoprodajne odnose ojačaju svoju valutu i oni govore da će kroz neko vreme početi da kupuju naftu u juanima. Ako već takvi sporazumi postoje, onda se može hrabro započeti sa ovim poslom. I uzgred, Kinezima bi ovo moglo da bude veoma važno, jer bi to onda bio njihov ulazak u Južnu Ameriku na velika vrata. Zasad je Kina samo u Kolumbiji čvrsto ’ustoličena‘. Zato bi razmena nafte za kinesku robu mogla da bude veoma zgodna i korisna i za Venecuelu i za Kinu“, smatra Koltašov.
Sergej Pikin, direktor Fonda za energetski razvoj Rusije, smatra da „ako sve ovo sa juanom zaživi, onda će i sami američki trejderi morati da, kupoprodajući američki naftu, konvertuju sve te kupoprodajne odnose kroz juan, što će biti veoma dobro za kinesku valutu“.
Podsećajući na istorijat dominacije dolara u međunarodnim transakcijama, Šoškić ukazuje da je važno imati u vidu da „trenutna situacija, koja se u svetu uspostavlja ili se već uspostavila po pitanju rezervnih valuta, mora da se posmatra u jednom istorijskom kontekstu. Tradicionalno tokom 19. veka, sve do Prvog svetskog rata, funta je bila glavna međunarodna valuta, funta je bila osnovica zlatnog standarda i nakon toga, kada je u međuratnom periodu funta počela da slabi sa uticajem u međunarodnom transakcijama, dolar je počeo da jača — pre svega zbog ogromnih deviznih rezervi, odnosno, rezervi zlata koji su SAD kumulirale u Prvom svetskom ratu i u međuratnom periodu. Nakon Drugog svetskog rata, želeli su da odu korak dalje, i još tada je veliki ekonomista, pravi ekonomski vizionar Džon Majnard Kejns, sugerisao da se osnuje svetska valuta nakon zlatnog standarda, da se napravi jedna valuta koja bi bila praktično sastavljena od više različitih komponenata ili kao korpa valuta postojećih — da ne postoji jedna rezervna valuta. Međutim, od toga se odustalo, i u Breton Vudu je zauzeto mišljenje 1944. godine da, ipak, dolar bude glavni i da bude vezan za zlato, a sve druge valute za dolar. Od toga je odustao predsednik Nikson 1971. godine, tako da dolar praktično više nema zlatno važenje i otuda u ovim novijim okolnostima sasvim je legitimno da druge valute uzimaju sve veće učešće u međunarodnom transakcijama, pa i kao rezervna valuta i to je, na kraju krajeva, slučaj sa evrom, švajcarskim frankom, sa britanskom funtom, pa vidimo sve više i sa valutama zemalja kao što su Kina, potencijalno Indija, Rusija i druge“.
Komentarišući da Kina počinje trgovinu naftom u juanima, odnosno da otvara potpuno odvojeni sistem trgovine u domaćoj valuti, Pikin kaže da se „tu ne radi, jednostavno, o kotiranjima na berzama koje su oni konvertovali iz dolara u juan“. „To je u suštini odvojeno tržište, gde će se trgovati venecuelanskom i drugim sortama nafte. Kada je predsednik Putin bio u Kini, Rusija je takođe potvrdila da će učestvovati u takvoj trgovini. Zato je ovde više pitanje stvaranja novih platformi, odnosno berzi za trgovanje koje bi bile nezavisne od Londona ili Njujorka. Ova trgovinska platforma u Kini mogla bi postati zaista jedna od najvećih na svetu“, objašnjava Pikin.
Šoškić kaže da je, takođe, optimista, ako se govori o tome koje će valute jačati sa međunarodnim sankcijama. „Verujem da će dolar nastaviti tendenciju pada. On je danas prisutan sa nešto više od 60 odsto kao rezervna valuta, pa i Srbija ima svoje devizne rezerve, ne samo u dolarima nego i u evrima i u drugim valutama. Međunarodni monetarni fond i Svetska banka odavno posluju po principu u takozvanih specijalnih prava vučenja, koje su zapravo veštačka valuta sastavljena od većeg broja najznačajnijih svetskih valuta. Uloga dolara će se smanjivati, uloga drugih valuta, pre svega kineskog juana, ali i valuta Indije i Rusije će rasti, tako da verujem da to na izvestan način odražava realnost sveta u kome živimo“, kaže Šoškić.
U izjavi za Sputnjik Koltašov kaže da „Rusiji, zasad, još ne ide naruku da odustane od prodaje nafte za dolare ili za evre, zato što bi sve ovo trebalo da bude sa druge strane potkrepljeno, odnosno obezbeđeno velikim uvozom“. „Za sada Rusija ima prilično složenu ekonomsku strategiju koja je usmerena da više izvozi i manje uvozi. Uz to, ideja je da se izvozi što više završnih ili poluproizvoda kao produkta obrade ne samo tih sirovina već i poljoprivrednih proizvoda. Plus, ako bi se sad započelo sa trgovinom u rubljama, to bi moglo da pojača pritisak na rublju, jer bi se davalo mnogo rubalja da bi se kupili dolari i to se sada nama ne isplati. Rusiji bi bilo bolje da kaže da bi htela jednog dana da pređe na tako nešto, ali ne i da ostvari oštri prelaz bez realizacije svih neophodnih pretpostavki“, smatra Koltašov.
Komentarišući uzajamne odnose dolara i evra i da li će zbog ekonomskog jačanja Kine juan postati treća svetska valuta, Koltašov ističe: „Pokušaj da se juan uvede kao svetska međunarodna valuta ne ide naruku ni dolaru ni evru, jer pozicije kineske ekonomije, ili u krajnjoj liniji njene realne proizvodne moći, prevazilaze sve proizvodne moći američke i/ili evropske ekonomije“.
