Napravićemo jednu jednačinu. Ja ću je rešiti, doduše… Ovo je matematika za početnike, ali nije strašno“.
Nije strašno, deco, 5 plus 5 je 8 i brzo ćete shvatiti da tako funkcioniše matematika u Srbiji. Rešenja jednačina su i tačna i netačna.
Vesti javljaju:
„Najbolji od naših nastavnika danas i dalje ima platu kao i nastavnik koji dođe na čas i čita novine. I to ovaj zakon menja. Odnosno, čak ni ovaj zakon ni to ne menja“.
Pa da, ovaj zakon to menja, odnosno čak ni to ne menja. Eto ideja za slogan svake vlasti u Srbiji: „Sve se menja, odnosno čak se ni ne menja.“ A kada govorimo o najboljim nastavnicima, učiteljima i direktorima, među njima je svakako Miroljub Mosurović, poznatiji kao Ljuba.
„Ovo je moja lična karta. U toj ličnoj karti stoji žig zadovoljnih roditelja koji tvrde da je Miroljub Mosurović napravio školu u koju im je zadovoljstvo da šalju svoju decu“.
Svaka čast Ljubi! Čekajte da pogodim šta se desilo – čovek je pravedno nagrađen za tako lep uspeh.
Ministar prosvete doneo je rešenje o razrešenju direktora škole.
Ministar smenio Ljubu? Dobro, pitanje je koliko se trenutni ministar prosvete Mladen Šarčević, uopšte razume u državne škole. Šarčević je osnivač nekoliko privatnih škola u Srbiji, a jedan je od osnivača i prve privatne gimnazije u Crnoj Gori, koju je kasnije kupila sestra Mila Đukanovića. Ako ne znate kako stvari funkcionišu u privatnim školama, u članku „Vremena“ iz 2009. godine citiran je jedan učenik privatne osnovne škole u Beogradu, koji je nasred hodnika viknuo na direktorku: „Ne može to tako! Ne može odmah ocena u dnevnik! Zvaću mog tatu!“ A pošto se očigledno sa Ljubom tako nije moglo, morao je da leti. Naravno, obelodanjeni su i zvanični razlozi za razrešenje.
Razlozi Vaše smene: Broj đaka u odeljenju, da pojedini zaposleni nisu imali adekvatne diplome, da članovi sindikata nisu prisustvovali sednicama. Ovo su neistiniti podaci.
Čekajte, pojedini zaposleni nisu imali adekvatne diplome? Pa koga je Ljuba zapošljavao, ministre? I kad je delovalo da više nema nade za Ljubu, desilo se nešto neverovatno.
Novo je to da praznim klupama ovde ne kumuju nastavnici, već učenici. Đaci su, naime, 1. septembar, umesto u školi, proveli sa roditeljima u dvorištu na protestu. Ne damo Ljubu!
Da, pobunu su poveli učenici! Onda su se protestima pridružili i nastavnici, roditelji i bivši učenici, a ja sam otišao na jedan od tih skupova da vidim šta se tu stvarno dešava.
„Ne damo Ljubu! On je napravio od ove škole školu. Korektan i pošten čovek. Jedan pravi pedagog. On je simbol. Kraljina! Zašto neko mora da smeni čoveka koji je od jedne ruine napravio skoro pa skupštinu. Sve funkcioniše veoma dobro i prosto nisu nam potrebne nikakve promene. Što kaže narod: ’Ne treba menjati konja koji dobro trči!‘ Zašto se to dešava? Stvarno, ja ne znam. Ali znaš sigurno, reci nam. Ja stvarno ne znam. Ali sigurno ima neki razlog! Pa, verovatno ima razlog. Koji je razlog? To ne znamo. Pa pretpostavljamo da je neko bacio oko na ovu školu i da žele da je uzme pod svoje i da nekome ne odgovara što je ova škola radila pošteno.“
A onda je Ljuba izašao da objavi šta se dogovorio sa predstavnicima ministarstva.
„Ne damo Ljubu! Na sve će pristati, samo Ljuba da ode. Ljuba odlazi. Ja imam porodicu kući. Vi ste moja druga porodica i ovi ljudi su moja porodica. Moja najveća pobeda jeste što sutra svima vama mogu da pogledam u oči. I mojim kolegama da pogledam u oči. I ja lepši ispraćaj nisam mogao da poželim. Ljubo, ostani! Kako reagujete na ovoliku podršku ljudi? Oni su moj spomenik. Za života. Ovo je mojih 63 godine života i mojih 35 godina rada. I tako, Ljuba je otišao. Borise.“
Hvala, Borise. I šta nam ova epizoda govori? Prvo, da privatno nije isto što i državno, te ministar ne bi smeo svojevoljno da donosi odluke, kao što to može u privatnim ustanovama, bez uzimanja u obzir demokratske volje naroda, pogotovo kada su u pitanju javne ustanove. Drugo, premijerka Brnabić je pomenula da u okvirima sistema obrazovanja ima i prosvetnih radnika koji na času samo čitaju novine, nije li to razlog više da se biseri srpske prosvete poput Ljube, a ima ih mnogo, čuvaju kao malo vode na dlanu? I treće, razumem da živimo u državi u kojoj se kadrovi postavljaju po partijskoj liniji, iako se s tim ne mirim, ali zar više ništa nije sveto, pa ni hramovi znanja i kulture, što bi škole trebalo da budu? Bitka za Ljubu je možda izgubljena, ali bitka za našu decu tek počinje.