Francuski predsednik Emanuel Makron izneo je program jačanja EU, koji podrazumeva tešnju saradnju Evrozone, kao i zajedničke vojne snage, obaveštajnu službu i kancelariju za migracije.
Može izgledati simptomatično to što je Makron sa planom izašao baš u ovom času, dok se Nemačka, politički i ekonomski lider EU, nalazi u postizbornom vakuumu, a kancelarka Angela Merkel najavljuje iscrpljujuće pregovore o formiranju Vlade, za koje i ona i analitičari predviđaju da će trajati do kraja godine.
Pokušava li Makron da preuzme lidersku poziciju od Nemačke?
Profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka Dragan Đukanović smatra da ne, jer, kako kaže, to što je Makron izneo, samo je nastavak francusko-nemačke inicijative, nastale neposredno posle Bregzita.
„To su manje-više ponovljene teze sa malim dodacima. Nema utrke između Francuske i Nemačke vezano za vodeću ulogu u EU, jer, objektivno, svi parametri pokazuju da je Nemačka vodeća zemlja u EU. Sa druge strane, postoji potreba Nemačke da postoji jasno partnerstvo sa još nekolicinom zemalja kako bi preuzeli zajedničku odgovornost za reformisanje EU, koje je nužno, jer očigledno je da EU, ovakva kakva je sada, ne može da odgovori na brojne izazove, pre svega u oblasti bezbednosti“, objašnjava Đukanović.
EU, prema Đukanovićevim rečima, nije imala adekvatne odgovore ni za migrantsku krizu, ali ni za ekonomsku krizu. Plan o jačanju Unije je, kako kaže, najverovatnije usaglašen sa Nemačkom, a Makron ga je prezentovao zbog postizbornih pregovora u Nemačkoj.
Sa Đukanovićem se slaže i Slobodan Janković iz beogradskog Instituta za međunarodnu politiku i privredu, ali iz drugačijih razloga. Prema njegovim rečima, Makron je glasnogovornik, kako kaže, globalističkih elita i krupnog kapitala, koje su ga postavile na funkciju predsednika Francuske.
„Ovo što radi je inicijativa koja se vodi na više nivoa, pretvaranja EU u jednu vrstu federacije i novog pola moći na svetskoj sceni, što je očigledno u interesu dela transnacionalnih elita. Dakle, nije ovo neka njegova lična inicijativa. On je tu došao kao čovek koji ima podršku krupnog kapitala i njihove odluke i sprovodi“, kaže Janković.
Unija već duže vreme prolazi kroz previranja, a istočnoevropske članice, okupljene u Višegradsku grupu, snažno se protive nemačkoj politici pružanja azila migrantima iz Afrike i Azije. Makronov plan podrazumeva zajedničku evropsku kancelariju za azil, koja bi ubrzala i usaglasila procedure pojedinačnih zemalja.
Prema Đukanovićevim rečima, previše se pažnje pridaje zemljama koje ne pripadaju, kako kaže, čvrstom savezu unutar EU, a zemlje poput Mađarske će se, kao i u prošlosti, ili povinovati odlukama EU, ili će morati da potraže sopstvene alternative, koje ne bi, kako Đukanović kaže, bile poželjne za njih.
Janković naglašava da će idućeg meseca u Budimpešti biti održan sastanak Višegradske grupe na kome će Poljska, Češka, Mađarska i Slovačka razmatrati pitanja koja je Makron predložio i da će se tada znati stav istočnoevropskih zemalja povodom toga.
Međutim, otpora zajedničkoj vojsci i zajedničkoj obaveštajnoj službi će biti, smatra Đukanović.
„S obzirom na predominaciju NATO-a, ne vidim da je realno da EU ikako ojača vojnu komponentu. Tako da smatram da to u ovom trenutku nije realno. Što se tiče obaveštajnih službi, verovatno postoji mogućnost jačeg mehanizma koordinacije nacionalnih službi, a ne formiranja nove EU obaveštajne službe“, kaže Đukanović.
Realizacija ideje o zajedničkoj vojsci i obaveštajnoj službi moguća je u onoj meri u kojoj se Evropa osamostali od SAD u ekonomskom i političkom smislu, kaže bivši šef Vojno-bezbednosne agencije (VBA) Momir Stojanović.
„Kako stvari danas stoje, to nije nimalo lako, jer je evidentno da su neke birokratske, korumpirane strukture u vrhu EU i te kako povezane sa finansijskim lobijima u SAD i da one sve te ideje razvodnjavaju“, kaže Stojanović.
Stojanović podseća da ideja o zajedničkim oružanim snagama EU nije nova i da Unija već ima zajedničke snage u mirovnim misijama u okviru UN. Takođe podseća na postojanje Evropola, kao tela za razmenu informacija između policija zemalja EU.
EU ima tesnu saradnju između obaveštajno-bezbednosnih sistema zemalja-članica, kaže on, ali ta saradnja nije institucionalizovana — ne postoji jedinstveno telo koje bi koordiniralo obaveštajne službe zemalja-članica, niti postoji obaveza tih zemalja da nekome u EU referišu ili ustupaju podatke.
„Razmena informacija o bezbednosnim izazovima i pretnjama, kojima je izložena EU između, zemalja-članica i danas je prisutna, ali procena je i u Francuskoj i u Nemačkoj da ona nije dovoljna, s obzirom na sve suptilnije oružane pretnje islamskih terorista“, kaže Stojanović.
Iako Makronov plan verovatno ima podršku Nemačke, skorašnje članice Unije u svom mentalitetu, nasleđu i tradiciji, nisu sklone da obaveštajno-bezbednosni sektor dele sa nekim, a pogotovo da ga delegiraju zajedničkim organima EU, naglašava Stojanović.
„Mislim da je formiranje jedinstvenog obaveštajno-bezbednosnog sistema i jedinstvenih oružanih snaga EU dobra stvar, jer bi to rešenje predstavljalo balans između trvenja, sukoba i nesporazuma koje danas imaju dve vodeće članice svetske zajednice, Rusija i SAD. Mislim da bi formiranje nekog trećeg moćnog bloka bio faktor stabilnosti, kako u Evropi, tako i šire, na međunarodnom planu“, zaključuje Stojanović.
