„Šta će nastati kada se izmešaju ljubav i mržnja, ženidba i sahrana, nežnost i nasilje, čežnja i osveta, istorija i mit, stvarnost i mašta, lepota i smrt? U kakvom ćemo se vrtlogu naći? Zašto postojimo samo kao junaci ili žrtve i zašto menjamo pozicije junaka i žrtve s takvom neverovatnom lakoćom? Koji će ritam takve šizofrenije nastati? Koje praznine sadašnjice može punoća epskih pesama ispuniti? Koje rane isceliti? Koje rane otvoriti? Da li smo se u instinktima i nagonima išta promenili? Da li manjak naših sopstvenih priča i verovanja i rizika ispunjavamo tuđim pričama, pa onda verujemo da su zapravo naše? Katastrofa kada pripovedanje postane propovedanje, a granica je tako tanka.“
Ovako je o svojoj novoj predstavi „Carstvo nebesko“ (koja će premijerno u okviru Bitefa biti izvedena večeras), zabeležio, kao u nekoj vrsti prologa, njen autor, slovenački reditelj Jernej Lorenci.
Gostujući u Sputnjikovom studiju uoči premijere, na pitanje kako se to tako lako smenjuju uloge junaka i žrtve i da li postoje jasne granice između njih, Lorenci odgovara:
„Mislim da granice uopšte nema, ali mi ovako napravljeni, na svaki način i na silu želimo da postavljamo granice. Imamo neku gensku, biološku, hemijsku potrebu da kažemo ’sad se osećam ovako, sad onako, sad mislim to ili ono‘“. Mislim da su to sve zabune i — silovanje samih sebe. „Sramota je biti poražen, a još je sramotnije pobediti“ — sve je to izmešano do kraja. Svi smo mi malo biseksualci.
Jedan deo predstave se odigrava na sceni Narodnog pozorišta, potom se publika seli u Bitef teatar, gde se odigrava drugi deo predstave. Šta Vam je pribavilo to izmeštanje iz jednog terena u drugi?
— Spustimo se u Bitef, a istovremeno, spustimo se u deveti krug pakla. Spustimo se u crkvu, sakralni prostor gde se odvijaju neke vrlo važne i bolne stvari. Kao kod Dantea, idemo u pakao, u drugi format, idemo u prostor hepeninga, na neki način. Meni je ambijent same crkve predivan — crkva teatar. Crkva jeste teatar. Vatikan, šta je to? Ona je zapravo cirkus. Da, mislim da u tome ima nečeg vrlo važnog.
Vaši komadi su inspirisani starim pričama i mitovima. Šta je to u prošlosti posebno inspirativno, ponavljanje obrazaca, mišljenja i ponašanja, nedokučivost prošlosti, njeno trajanje?
— Mislim da iz prošlosti niko ne može naučiti ništa. Ako bismo bili kadri naučiti nešto, onda bi svet bio malo drugačiji. Ne radim više dramske tekstove, ali još uvek sam opčinjen tim drevnim tekstovima. Zato što su to prvi dokumenti ljudskosti i zato što u srpskim epskim pesmama ima nečeg vrlo jednostavnog, sirovog, direktnog. A nekako čistog. Nema puno blefa, nema te sitne psihologije, stavovi su vrlo jasni.
Jesu li likovi jasni?
— Da. Na neki način su vrlo jasni. Po pitanju srpskih epskih pesama ima više varijanti. Postoji istorija, naravno, postoje pesme, postoji mitologija i postoji taj deo mitologije koji je mitomanija, tako da ima tu više pogleda. Time se bavimo u ovoj predstavi. Meni lično sva ta sirovost, čistoća, jasnoća, taj ritam otvaraju imaginaciju i srce. I ponekad mi puca srce, koliko sam gotovo zaljubljen u te materijale.
Kako ste se uopšte opredelili za srpsku epiku — zato što je najtipičnija na ovim prostorima, zato što mi Srbi važimo za najveće mitomane u regionu ili je to ipak zbog lepote te u desetercu ispevane priče?
— Pomalo sve od toga što ste rekli. Činilo mi se fenomenalnim da moja prva predstava u Beogradu, u Srbiji, bude na temelju nečeg vašeg. Nisam znao da postoji toliko toga, da je to čudo neviđeno, stvarno neverovatno. Znao sam neke od tih pesama, pa sam počeo da čitam, a onda su i glumci počeli da donose… To je riznica. Ono što je sigurno jeste da to nisam uzeo zbog političkih razloga i političkih zloupotreba. Imam apsolutno poštovanje prema tom štivu. Mi u Sloveniji nemamo nijednu veliku istorijsku ličnost, ali imamo Prešerna, Cankara, Župančiča, što znači da mi postojimo samo kroz jezik. Ja sam nacionalista samo po pitanju jezika. Ta snaga, ta potreba u svim tim pesmama, to je na neki način pitanje i života i smrti. Dok pevam postojim — i to je fenomenalno.
Ko su likovi koje birate? Ko su junaci „Carstva nebeskog“?
— Kad sam video koliko toga ima, imao sam osećaj kao da sam ušao u Vavilonsku kulu. Iščitavali smo materijale. I onda smo iz toga, što je bilo kao Mont Everest, počeli da pravimo selekciju. Neću sve otkriti, ali sigurno imamo cara Lazara i caricu Milicu.
Na pitanje o čemu bi danas uz gusle pevao moderni evropski pesnik, pominjete kao teme Habl i Majkla Džordana, ali ističete da bi taj moderni guslar sigurno pevao da ne bi bio „tako prokleto sam“. Da li je to „raditi da ne bi bio prokleto sam“ nešto čemu teži Vaš rad?
— Siguran sam da je samoća ključni pojam svega. Lepotu tome daje ritam. Mi volimo stvari koje imaju ritam. Sport ima ritam, volimo da pevamo, volimo seks, sve to što ima ritam u sebi, a što nam daje privid da idemo zajedno i da smo tu istovremeno.
Kako vidite budućnost teatra?
— Meni je sramotno kako se vlast i politika ponašaju prema umetnosti. U Sloveniji je to katastrofa, a kao što sam rekao, Slovenija ne bi postojala bez pozorišta. Opstala je kroz pozorište, kroz jezik i poeziju i sad kao da ovi naši nisu nimalo svesni toga i gaze nas. Sve je manje love, a sve više nepoštovanja, birokratije, formalizma. Ali, ima puno predstava i što je najbitnije, puno talentovanih mladih ljudi, koji će biti budućnost slovenačkog pozorišta. Zato se ne bojim. Potreba umetnosti je kao potreba za vodom i apsolutno nemam strah.