Političke razlike, koje su doneli poslednji izbori za Belu kuću u koju je ušao Donald Tramp, nisu mogle a da se ne odraze i na filmsku umetnost, zabavu za ceo narod, tvrde vodeći američki filmski stručnjaci, učesnici u organizaciji okruglog stola najmoćnijeg dnevnog lista „Njujork tajmsa“.
Filmovi koji su se bavili osetljivim političkim temama nisu više retki izuzeci, niti su samo rezultat nezavisnih produkcija, za koje se čuje samo na festivalima kao što su Sandans ili Trajbeka, već su sada „osvojili“ velike studije, koji su se pre trudili da snimaju manje ili više eskapističke i zabavne filmove namenjene najprofitabilnijem periodu u godini, a to je od septembra do kraja februara.
Studiji jesu pripremili nekoliko „blokbastera“ kao što su „Marvelov“ film o superheroju Toru i novi nastavak serijala „Ratovi zvezda“, koji sada slavi 30 godina otkako ga je započeo Džordž Lukas.
Međutim, sa takvim delima se zarađuju pare, a kada je reč o Oskarima i nastupima SAD na domaćim i stranim festivalima računa se sa filmovima koji su ili bliski ultradesnici ili podržavaju neke demokratske vrednosti, ali su u suštini politički obojeni.
Teme kao što su rasna i nacionalna netrpeljivost uglavnom su bile marginalizovane ili otvoreno osuđivane, a sada su ponovo aktuelne kao u vreme američkog senatora Džozefa Makartija, koji je pedesetih godina prošlog veka bio predvodnik lova na navodne sovjetske špijune u SAD.
Sada u američkom društvu ima mesta i za Kju kluks klan, najekstremniju anticrnačku organizaciju, ali i za film o njima.
Kroz mnoge filmove se provlači poruka o supremaciji belaca, što se decenijama izbegavalo kako se ne bi povredila osećanja Afroamerikanaca.
Jedan od liberalnih režisera kao što je Ketrin Bigelou, kojoj je film o hvatanju Bin Ladena doneo Oskara, u svom novom filmu „Detroit“ daje kritičku sliku rasizma, ali to je kod nje pojedinačna, a ne masovna pojava, što ne zadovoljava ni prave liberale, ni zagrižene rasiste.
Liberalna Sofija Kopola, koja se u novom filmu „The Beguiled“ bavi Američkim građanskim ratom između Severa i Juga, vrlo oprezno je izbegla da se izjasni o položaju crnaca u tom periodu.
Dok jasno opredeljeni desničari slobodno iznose svoje ultra konzervativne stavove, demokrate se samo ponekad pozabave političkom temom u kojoj probleme rešava neki hrabri pojedinac, a ne demokratsko društvo.
Da bi ipak ponudili publici priliku da na velikom ekranu vide strahote rata, genocida, nepravednu diskriminaciju žena na poslu, liberalno nastrojeni autori snimaju dokumentarne filmove, nudeći priče iz stvarnog života i izbegavajući komentar, i zato su danas više nego ikada na repertoarima u američkim bioskopima zastupljeni dokumentarci u kojima se na konkretnim događajima pokazuju negativne pojave savremenog društva.
Takvi filmovi nisu komercijalni, jer oni kojima su namenjeni bore se za egzistenciju i ne idu u bioskope, a među mladima, pre svega studentima, takođe su sve brojniji desničari, tako da autori sredstva za snimanje moraju da obezbede preko vladinih ili nevladinih organizacija jer od prodaje ulaznica ne bi mogli da pokriju troškove snimanja i postprodukcije.
