Poruke, obaveštenja, pozivi na različita dešavanja, direktni prenosi, postovi, selfiji, haštagovi, podsetnici… Donedavno je ljudima mobilni telefon bio neophodan kako bi razgovarali i sve gorepomenute reči nisu imale posebnog značaja. Međutim, razvoj tehnologije i sve veća zastupljenost „pametnih“ telefona duboko je promenila društvo i dovela do novih oblika zavisnosti.
Ovde se pak ne radi o zavisnosti od opijata ili drugih hemijskih sredstava, već o zadovoljstvu koje osoba oseća kada satima prati sve što se dešava na društvenim mrežama, objašnjava za Sputnjik doktorka Majte Simal iz Centra Roselo u Barseloni.
Centar koji vodi doktorka Simal radi na tome da pacijenti nakon lečenja „mogu da prožive ostatak života bez zavisnosti od bilo kakvih supstanci ili opsesivnog ponašanja“, a ovo poslednje podrazumeva i upotrebu interneta. To nije jednostavno. Na početku, lečenje protiče u „veoma strogom režimu“ i u zavisnosti od napretka svakog pojedinačnog pacijenta, postepeno se uvode novi elementi.
Model lečenja je praktično isti kao kod bilo koje druge zavisnosti. „Može da prođe od 3 do 5 godina dok se osoba potpuno ne oporavi, odnosno ne promeni način života i svoje poglede. Tek onda se za tu osobu može reći da je potpuno izlečena“, objašnjava Simalova.
Od početka lečenja do momenta kada se pacijentu dozvoljava da ponovo počne da koristi telefon, može da prođe prilično mnogo vremena. Borba protiv zavisnosti od interneta u trenutku kada informacione tehnologije doživljavaju svoj procvat može predstavljati pravi Sizifov posao.
„Slično se dešava kod lečenja anoreksije. Hrana je neophodna za život i ljudi moraju da jedu. Isto tako je internet postao na neki način nasušna potreba, jer mnogi poslovi ili čak školovanje danas ne može da se zamisli bez upotrebe telefona, tableta ili kompjutera. Ali, ključno je naći meru i način na koji koristimo internet i gedžete“, ističe doktorka iz Barselone.
Obično su najveći zavisnici mlade osobe, jer neko ko raste uz nove tehnologije teško da može samostalno da odredi meru ili da prepozna kada nastaje problem. U savremenom svetu ljudi sve manje ostvaruju lične kontakte. Deca se sve manje igraju sa drugom decom u parku. Rastu generacije koje ne znaju za drugačije obrasce ponašanja. A uz sve to je dodatni problem to što se javlja sasvim ljudska potreba da osoba bude prihvaćena i da se dopada drugima u okviru virtuelne zajednice u kojoj ljudi sve više obitavaju. Zato „lajkovi“ postaju imperativ.
Mora se takođe prepoznati da za pojavu ove moderne zavisnosti nema krivaca.
„To je isto kao i sa pojavom raka ili dijabetesa, u smislu da postoji genetska predispozicija, ali ne zna se šta će kod konkretne osobe biti okidač“, objašnjava Simalova.
Postoji, doduše, ipak nekoliko saveta koje bi roditelji mogli da primenjuju kako bi smanjili šanse da dođe do pojave zavisnosti. Na primer, ograničavanje vremena koje deca provedu ispred gedžeta sa internetom i ohrabrivanje na više ličnih kontakata i igre u prirodi.
