Ako ste u domaćim ili svetskim medijima proteklih dana naleteli na bombastičan naslov „Amerika izgubila internet!“, znači da je i do vas — doduše, u nešto „tabloidnijoj“ formi — stigla vest da je IKANN (Internet Corporation for Assigned Names and Numbers) od američkih vlasti preuzeo kontrolu nad bazičnim internet servisima širom planete Zemlje.
Internet, naime, od svog nastanka nije (bio) ni u čijem vlasništvu, ali su njegove određene delove, formalno-pravno posmatrano, mogla da kontrolišu američke vlasti. Međutim, odlukom jednog sudije u Teksasu da u poslednjem trenutku spreči pokušaj konzervativnih krugova u SAD da blokiraju odluku da se Vašington odriče tog prava, stvari su počele drastično da se menjaju.
IKANN je neprofitna međunarodna organizacija zadužena za koordinaciju i kontrolu načina na koji se imena internet sajtova „uparuju“ sa tzv. „numeričkim adresama“ na internetu. Te nizove dosadnih brojeva sa tačkama između, krajnji korisnici, a to ste Vi, ne vide kada u svom pretraživaču ukucaju, na primer, rs.sputniknews.com, ali bez njih vaš računar, odnosno internet pretraživač, ne bi znao gde treba da vas „odvede“ na globalnoj informacionoj mreži kada slovima u belo polje ukucate kratku adresu nekog veb-sajta.
O svemu tome razgovarali smo sa Slobodanom Markovićem, savetnikom za politike informaciono-komunikacionih tehnologija i odnose sa internet zajednicom u Registru internet domena Srbije (RNIDS). On za Sputnjik objašnjava čega se to Amerika zapravo „odrekla“ kada je internet u pitanju.
„Ugovor sa IKANN-om je u protekle skoro dve decenije američkoj administraciji ostavljao otvorenu mogućnost da vrši nadzor nad sprovođenjem takozvanih IANA funkcija, odnosno da upravlja globalnim adresarom internet domena. To je u praksi značilo da su američke vlasti imale poslednju reč u procesu odobravanja toga koji domen može da bude ’vidljiv‘ na internetu i na kojoj numeričkoj adresi. Doduše, administracija u Vašingtonu de fakto nikada nije iskoristila to pravo kako bi sprovodila neke svoje političke ciljeve. Posle otkrića Edvarda Snoudena, bivšeg agenta CIA i najpoznatijeg međunarodnog uzbunjivača, zbog kojih je od 2013. godine rastao pritisak na američku vladu, u Vašingtonu je doneta odluka da se od tog kontroverznog ugovora odustane“, kaže Marković.
Na pitanje šta ta promena znači za krajnje korisnike, Marković odgovara:
„Najvažnije je da za korisnike neće biti nikakvih vidljivih promena. Bilo je važno obezbediti dugoročnu tehničku stabilnost interneta i, što je još bitnije, osigurati da ne dođe do nekih većih tenzija, koje bi rezultirale nekakvim cepanjem globalne mreže po nacionalnim granicama. Dakle, obezbeđeno je da glavnu reč kad je posredi funkcionisanje interneta ima zapravo tehnička zajednica, kao i da države imaju svoju reč, ali samo pod uslovom da između njih postoji konsenzus. Sa prestankom važenja ugovora, prestala je čak i teoretska mogućnost da bi američka administracija to ovlašćenje mogla da zloupotrebi.“
Naš sagovornik ističe da će internet ostati jedinstven i ostaće globalno dostupan.
„Mislim da su ta debata, koja se inicijalno povela unutar Sjedinjenih Američkih Država, kao i spekulacije o tome da će sada internet ’preuzeti‘ Ujedinjene nacije, Rusija, Kina, apsolutno neutemeljene i da je to pre svega posledica predsedničke trke koja je trenutno u toku u Americi.“
O šansama da iz svega toga nastane neka nova „krovna“ organizacija, recimo, „Ujedinjene nacije interneta“, koja bi brinula o o svim aspektima lične i svake druge sigurnosti korisnika globalne mreže, i koja bi, u pozitivnom smislu, bila neka vrsta „globalnog internet policajca“, Marković kaže:
„Na tom polju je već formiran određeni model funkcionisanja, koji sada osigurava da veliki broj organizacija sa svih strana sveta, iz svih kultura, pronađu zajednički jezik. U tom procesu organizacije učestvuju na ravnopravnoj osnovi, a vode ih najrazličitiji mogući interesi: tu su predstavnici država, tehničkih organizacija, biznis udruženja, vlasnika intelektualne svojine…. Ono što je definitivno postalo jasno jeste da način na koji se trenutno rukovodi međunarodnim strukturama i upravlja globalnim procesima više nije naročito efikasan u okruženju u kojem se u vezi sa mnogim stvarima ne pitaju samo predstavnici nacionalnih država, nego i neki drugi faktori, kao što su korporacije, udruženja građana, potom oni koji omogućavaju da funkcioniše tehnička infrastruktura, i tako dalje. Mislim da ćemo u različitim domenima ljudskih aktivnosti uskoro videti slične procese, samo treba da vidimo koliko će oni biti brzi i temeljni. Ono što je sigurno jeste da iz načina na koji se na globalnom nivou rešava pitanje upravljanja baznim internet resursima čitavo čovečanstvo može mnogo da nauči.“
