„Ne moramo baš svaki događaj da začinimo teškim temama. Imamo divno sunce nad nama.“
Sunce imamo, Borise, ali je upitno šta će nam ostati ispod tog sunca. Na tu pogubnu odluku Demokratske stranke, oštro je reagovala Demokratska stranka:
„Prodaja državnog zemljišta privatnicima, odnosno strancima — to je ono čemu se najviše protivi ’Vlada u senci‘.“
Nije isto na suncu i u senci. Lako je iz senke da napadate ove što su na suncu, čak i kad ste to vi sami. U skladu sa SSP-om, Skupština Srbije nedavno je usvojila izmene i dopune Zakona o poljoprivrednom zemljištu, kojom su doneta ograničenja kupovine zemljišta od strane stranaca:
„Oni doneli odluku potpisivanjem SSP-a, da od sad, od septembra, mi dajemo strancima zemlju. Donosimo odluku, našli smo načina, da im defakto to ne damo.“
Samo, ograničenja i zabrane nisu ista stvar. To možda najbolje razumeju poljoprivrednici:
„Nama je već odavno jasno da zabrane prodaje neće biti. Samo će biti definisanje pod kojim otežanim uslovima i koje površine će moći da stekne, za koji period, taj strani državljanin.“
Da ne pominjemo da u političkoj i javnoj sferi gotovo da ne postoji dijalog o samom SSP-u i tome da li ga dalje treba sprovoditi. U njemu je Srbija pristala na mere koje su za sve ostale novopridošle „EUropljane“ važile tek po ulasku u EU, i to sa različitom dužinom moratorijuma — uglavnom oko 10 godina.
Mi smo najlošije ispregovarali. Dakle, 1. septembar 2017. godine je još daleko od dana ulaska u Evropsku uniju.
Apsolutno, a ne treba da gledamo dalje od regiona. Recimo, Hrvatska je donela propise da sedam godina posle ulaska u EU stranci neće moći da kupuju poljoprivredno zemljište, a to znači do 2020. godine. Mađarska je dobila moratorijum na prodaju zemlje od sedam godina i dodatne tri, a Vlada Viktora Orbana je na kraju, ipak, Ustavom zabranila prodaju zemljišta strancima.
Cilj je bio — što više vlasništva u mađarskim rukama. Na toj politici osvojio je dve trećine glasova Mađara.
Tako se štiti suverenitet zemlje. Ne treba zaboraviti da strancima nije ni potreban zakon koji će im dozvoliti kupovinu srpske zemlje, pošto im je to već omogućio Zakon o privatizaciji.
Podaci kažu:
Od skoro 5 miliona hektara obradive površine u Srbiji, jedan deo je ipak došao u ruke stranaca. Arapskim i nemačkim kompanijama data je zemlja u zakup, dok su kroz privatizaciju strane kompanije postale i vlasnici zemlje.
Tako se, kupovinom naših poljoprivrednih preduzeća, u rukama stranaca već našlo između 18.000 i 20.000 hektara obradivog zemljišta. Državno zemljište ne bi trebalo prodavati strancima, već bi ga trebalo dati svakome ko nema zemlju, a hoće da radi. Poput Mađarske, mogli bismo da raspišemo referendum na tu temu, te da donesemo istorijsku odluku koja bi označila početak nove ere poljoprivrede naše zemlje.
