Kada se nacistička vojska 1940. godine spremala da napadne Francusku kroz Ardene, brdovitu regiju, teško prohodnu i gusto šumovitu, vojni zapovednici imali su jedan ozbiljan problem — umor. Vojnici jednostavno nisu mogli istovremeno da se bore protiv saveznika i da idu preko planina, jer bi onda morali da se odmaraju noću, pa bi bili ranjivi.
Vojni zapovednici počeli su vojnicima da dele „rešenje“. Bio je to „pervitin“, nacistička verzija „kristalnog meta“ u obliku pilula koje su se delile jednom dnevno, dvaput tokom noći i „više puta po potrebi“. Strategiju nacista opisao je Norman Ohler u svojoj novoj knjizi „Blic“, tumačeći da su izvorno inače ilegalni lekovi bili integralni deo širenja nacističkog režima.
„Nema lekova, nema invazije“, rekao je Ohler za „Gardijan“.
„To im je omogućilo da ostanu budni tri dana i tri noći. Romel, koji je tada vodio jednu od tenkovskih jedinica, kao i svi drugi tenkovski zapovednici, bio je na drogama. A bez tenkova sigurno ne bi pobedili“, rekao je Ohler.
Prema njegovim rečima, nisu samo vojnici bili na drogama u Drugom svetskom ratu. Sam Adolf Hitler svakodnevno je dobijao injekcije oksikodona, narkotika bliskog morfijumu, i kokaina, dok je rat besneo. I tako sve do trenutka dok saveznička bombardovanja nisu porušila praktično sve farmaceutske fabrike iz kojih se Hitler opskrbljivao.
To je onda dovelo do slučaja epske apstinencijske krize.
„Svi opisuju Hitlerovo loše zdravstveno stanje poslednjih dana u bunkeru, ali bez jasnog objašnjenja. Pretpostavlja se da je bila reč o Parkinsonovoj bolesti, ali je, što se mene tiče, jasno da je reč o tegobama delom prouzrokovanim skidanjem sa droga. Da, to mora da je bilo prilično gadno. Istovremeno je gubio rat i prolazio krizu skidajući se sa droga“, kaže Ohler.
U februaru je firer počeo da ostaje bez onoga što ga je držalo. Odjednom je Hitler postao pognut, slinio je, sve u svemu izgledao je prilično jadno. Sve zahvaljujući svom ličnom lekaru Teodoru Morelu, koji je do određene reputacije došao krajem dvadesetih godina prošlog veka, dajući svojim pacijentima vitaminske injekcije. Hitler je, inače, često imao jezive probleme sa probavom i Morel je bio onaj koji mu je dao preparat sa bakterijom koja mu je uravnotežila probavu.
Hitlerova ljubav prema njemu naprosto je planula. Sledio je slučaj iz 1941. godine kad ga je Morel polumrtvog, u rekordnom roku, digao iz kreveta injekcijama sa životinjskim hormonima. Kako je krenuo Drugi svetski rat, Hitler je trebao sve više čudotvornih kapi sa kokainom i slične preparate. Ohler smatra da Morel nije bio zao čovek, nego samo oportunista koji je sa padom nacističkog režima pokazao da je nesposoban da se brine za sebe.
Nije počinio nikakve zločine, nikoga nije imao na duši, a bio je jedna od retkih osoba u koje je Hitler imao apsolutno poverenje. Da je napisao memoare verovatno bi zgrnuo basnoslovno bogatstvo. Umesto toga, on se psihički raspao i umro je u bedi u bolnici u maju 1948. godine.
