Slaviša Ivanović, vođa srpske kaskaderske asocijacije, i njegov kolega Iranac Arša Agdasi ne znaju za strah. Svaki glumac bi im pozavideo na broju ostvarenih uloga, kako na velikom platnu tako i na malim ekranima. Povod našeg razgovora bio je njihov rad na ruskoj seriji „Ambasada“ u produkciji Miloša Bikovića. Ivanović ističe da im snimanje nije teško palo.
„To su za nas uobičajene stvari. Snimali smo neke demonstracije, paljenje baklji, bacanje Molotovljevih koktela, jurnjavu kolima… Nama, koji smo polovično ruski đaci kao kaskaderi, drago je što su Rusi počeli učestalo da se pojavljuju ovde. Svakako je za to zaslužan i Miloš Biković, koji je uložio trud da zainteresuje ruske producente“, kaže Slaviša koji je u ovom poslu 22 godine.
„Počeo sam sa petnaest godina kod našeg proslavljenog kaskadera Slavoljuba Plavšića Zvonceta. Zvanična škola kao škola, sa profesorima, sa svojom zgradom, sa sertifikatom Ministarstva kulture ili prosvete, ne postoji. Mi imamo naš centar za obuku kaskadera koji funkcioniše već 11 godina i kao takvi obučavamo ljude koji su zainteresovani za kaskaderstvo i za akcioni rad na filmu“, kaže Ivanović, a njegov kolega, jedan od najtraženijih kaskadera na svetu, Arša Agdasi nam je objasnio da u Iranu praktično ne postoji akcioni žanr.
„U svakom filmu se nađe poneka scena za koju smo mi neophodni, tako da se pojavljujem u otprilike 120 iranskih filmova. Radio sam na puno stranih projekata, a među njima bih svakako izdvojio film o Džejmsu Bondu ’Skajfol‘, poslednje ostvarenje Džeki Čena ’Gong fu juga‘ u kinesko-indijsko-holivudskoj produkciji, i jedan film Nikolasa Kejdža, koji smo snimali u Rumuniji, sa Polom Šrederom, scenaristom ’Taksiste‘“, objasnio je Agdasi i dodao da ima veliku sreću da radi posao koji voli. Na pitanje koja mu je najteža scena koju je snimio, Arša kaže da kada nešto volite, to ne može da bude teško. Ali, kako objašnjava, nekada situacija ume da bude teška.
„Izdvojio bih scenu u kojoj sam morao da skliznem motorom iza automobila koji se prevrtao. To je bilo davno, na samom početku moje kaskaderske karijere. Do tada u životu nisam seo na motor, imao sam samo 15 minuta vežbe i veliku želju da ne razočaram mog mentora, pošto su svi drugi odbili taj zadatak. Takođe, prilično su zahtevne scene kada letite kolima kroz vazduh. Svaki put kada snimam neku takvu, stavim svoju privatnu kamericu u auto, čisto da bih zabeležio stvari koje u brzini možda nesvesno uradim, i da bih video gde eventualno pogrešim“.
Slaviša nam je objasnio da je ovo zvanje zaista opasno kao što izgleda i da se neretko dešavaju nezgode, koje se ponekad završe i smrtnim ishodom.
„U Holivudu je poginula kaskaderka kada se na probi motorom zaletela u zid, jer je u nekom momentu otkazao upravljački sistem, a kaskader u Indiji se udavio jer su ga producenti i njegov koordinator pustili da skoči iz helikoptera ne znajući da čovek ne ume da pliva. To su situacije gde se zbog jedne banalnosti, zbog uštede od 10 dinara, rizikuje nečije zdravlje i život. Mi jesmo preuzeli rizik da radimo u opasnim situacijama, ali taj rizik moramo da dovedemo do minimuma kako bismo smanjili procenat opasnosti. Dozvoljeni procenat opasnosti, u Holivudu i u Rusiji je 10 odsto, a u Evropi 15. Mi se trudimo da u Srbiji taj procenat svedemo na ispod 7 odsto“.
Ivanović se za Sputnjik prisetio Svetskog prvenstva u kaskadiranju koje je bilo održano u Rusiji, 2014. godine. On je tada predvodio naše kaskadere koji su postali prvaci sveta. Kako kaže, tamo je izveo i najzahtevniji poduhvat u svojoj kaskaderskoj karijeri, a to je bilo na aerodromu Tušino, kada se u kabrioletu digao u vazduh sa kilogram i po eksploziva.
„Na tom takmičenju sam upoznao Aršu, koji je sa svojom iranskom ekipom osvojio treće mesto, koje su podelili sa Rusijom. Dešavanje je održano u Sevastopolju, malo posle vraćanja matici, tako da smo imali tu čast da odemo u grad-heroj Sevastopolj, vidimo sve lepote Krima i da na tom svetskom prvenstvu damo sve od sebe. Domaćini su nas dočekali u parku Mira sa pesmom ’Kosovo‘ gde je oko 5.000 ljudi počelo da uzvikuje ’Kosovo, Kosovo, Srbija‘. Ovo je jako ozbiljno takmičenje, ima discipline kao Olimpijske igre, gde umesto skoka uvis imate skok sa šest metara, umesto skoka udalj, vi prevrćete automobil, ali sve morate da uradite onako kako ste napisali u planu koji je pre toga njima predat. Kada smo posle krvave borbe osvojili prvo mesto, sa zvučnika je zagrmela muzika Emira Kusturice, koja je za njih jedna vrsta himne“.
Inače, kako Slaviša objašnjava, to takmičenje je održano u velikoj, zastareloj fabrici koja je sada matična baza Noćnih vukova. Od tog trenutka datira i njegovo poznanstvo sa čuvenim Aleksandrom Zaldastanovim, poznatim kao Hirurg, kojim je naš sagovornik oduševljen.
„Kada neko kaže ’bajker‘, odmah se setimo američkih ’bajkera‘, a ovo je malo drugačije. Vi vidite ljude koji ne piju, ne konzumiraju nikakve opojne droge, to je zabranjeno u njihovom statutu. Upoznali smo Hirurga i njegovog Alekseja, koji je deputat za Sevastopolj, politički su angažovani, i prvi utisak koji ostave na vas jeste to da su jedna vrlo lepo i civilno organizovana jedinica gde postoji hijerarhija, gde postoji poštovanje, gde se bira. Ne može svako ko vozi motor da bude bajker. Hirurg izgleda kao Konan, na prvi pogled očekujete grubog čoveka, a onda popričate sa njim i shvatite da priča kao pesnik, jednim izuzetno prijatnim glasom. Velika je čast biti u društvu čoveka koji je od posrnulog rodoljublja stigao do ozbiljne pozicije“.
Slaviša i Arša su sarađivali sa svetskim zvezdama kao što su Kevin Kostner, Danijel Krejg, Pirs Brosnan, Rejf Fajns, Džerard Batler, Monika Beluči, Džeki Čen… Na pitanje kakvi su ovi ljudi privatno i kako se snalaze u zahtevnim i opasnim situacijama, obojica su složni u tome da veoma poštuju kaskaderski posao.
„Izuzetno fini ljudi, jako predusretljivi, konsultuju se sa kaskaderima oko svega, čak priđu i prijateljski pitaju da li su se dobro namestili, da li dobro drže pištolj, iako su neki od njih to radili dvesta puta“, završio je Ivanović, dok je Agdasi dodao da ekipu uvek kontroliše — veliki šef, a to je reditelj. Kakav je njegov stav, takvo je i ponašanje glumaca.
„Danijel Krejg je izuzetno ljubazan i normalan čovek. Skroz je sportski tip, što mi se vrlo dopada. Prihvatao je sve izazove koje mu je reditelj postavljao, i družio se sa svima nama. Nije umišljena, nedodirljiva zvezda koju ne zanima šta se dešava u spoljnom svetu. A što se tiče Džekija Čena, on je prava legenda. Zato on i jeste Džeki Čen. Vrlo je prijatan i drugarski nastrojen prema svima. Nekada je i on bio kaskader, a naše zanimanje je ipak malo drugačije od glumačkog poziva. Kao što sam rekao i na početku, svi ovo radimo iz strasti, pa tek onda zbog novca. Retko ko može da razume naše ambicije, pa nas neretko ljudi gledaju kao neke čudake. A Džeki Čen nas je u potpunosti razumeo. Snimanje sa njim je prošlo u velikom druženju, mnogobrojnim šalama i iskrenom smehu“.
