Da li je ćutanje zaista zlata vredno?
Svi znamo da postoje korupcija i mito. Svi znamo da se mnogo stvari može u političkom i društvenom životu kupiti… Ali da li smo razmišljali o tome da na ovom tržištu postoji nešto što se zove „kupovina političke tišine“?
Nedavno je na sajtu koji se bavi organizovanom kriminalom i korupcijom u evropskim institucijama objavljena vest koja je pokazala je da vladajuća elita jedne države koristila tajni fond od 2,8 milijardi dolara za plaćanje evropskih političara, kako bi kupila „političku tišinu“ i tako izdejstvovala pozitivan stav u evropskim institucijama za svoju državu.
Bogdan Stojanović sa Fakulteta političkih nauka objašnjava da ovo nije novina u međunarodnoj politici, već, kako kaže, jedna paradigma na osnovu koje se i obavlja distribucija moći i uticaja.
„Zbog osetljivosti ovog pitanja postoji manjak informacija, ali prilično je jasno da ovo nije usamljen slučaj. Neke države preko crnih fondova ili ofšor kompanija, pa čak i preko kriminalnih organizacija, kupuju tišinu o nekoj temi, potkupljujući zvaničnike država, ali isto tako kupuju i galamu, intervenisanje ili aktivizam povodom nekog pitanja, a sve to mnogo košta“, kaže naš sagovornik.
On podseća na bombardovanje Srbije 1999. godine, kada je, kako kaže, albanska mafija kupovala galamu u američkom kongresu.
„To je slična situacija. Tada je novac prebacivan na senatore i kongresmene koji su glasno zagovarali vojnu intervenciju u Srbiji. Sve ovo jeste jedna vrsta lobiranja, ali ilegalnog. Lobiranje jeste kupovina uticaja, a u svrhu toga koriste se sva raspoloživa sredstva. Novac je samo jedno od njih, tu su i zastrašivanja, ucene pa čak u nekim slučajevima i likvidacija neposlušnih. Takve su bile situacije na tlu Irana i Izraela, kada su misteriozno nestajali atomski naučnici… Dakle, države ne prezaju da koriste i ilegalne metode da bi ostvarile sopstveni interes“, navodi naš sagovornik.
On kaže da će uvek teže posledice snositi ona strana koja je uzela pare da ćuti, nego ona koja je platila to ćutanje.
„Za onoga ko plaća nije opasno, jer se ti poslovi nikada ne obavljaju direktno, preko država, već to država obavlja preko formalnih ili neformalnih grupa, često i privatnih lica, pa čak i kriminalnih organizacija, zbog čega je jako teško naručiocu ući u trag“, napominje Stojanović.
U tom kontekstu, on podseća i na situaciju kad se ispostavilo da se CIA udružila sa kolumbijskim narko-kartelima i zajedno sa njima finansirala u Nikaragvi opoziciju zarad promene vlasti. Dakle, dodaje on, parama koji su zarađene od droge.
„Kupovinu tišine, galame ili aktivizma ne obavljaju samo slabije države, nego se ovim sredstvima služe i najmoćnije države sveta u cilju pridobijanja upravo tih malih ili slabih država za svoje potrebe. Da se ove aktivnosti ne bi otkrile, obavezno je uključivanje obaveštajnih službi koje razrađuju najbolji mogući scenario kako će se obaviti primopredaja, transakcija ili uopšte kome ponuditi novac, koje su i gde slabe tačke… Ali, kao što sam rekao, njihov angažman ostaje tajan i gotovo je nemoguće dokazati upliv države u ovakvim situacijama“, objašnjava Stojanović.
Prema navodima sajta koji se bavio slučajem, ova država je novcem „kupovala tišinu“ evropskih poslanika u vreme kada se u Savetu Evrope razmatrao izveštaj o narušavanju ljudskih prava u njoj.
