Čuveni srpski književni kritičar Borislav Mihailović Mihiz opisao je u svojoj „Autobiografiji o drugima“ iskustvo koje je imao kao student. Pošto je na partijskim sastancima na univerzitetu postavljao „nezgodna pitanja“, u jednom trenutku ustao je jedan student koji ga je optužio da je tokom rata sarađivao sa neprijateljem. Slično je bilo na evropskim fakultetima tokom šezdesetih. Čim se neko ne bi složio sa, u to vreme među studentima vladajućim ekstremno levičarskim mejnstrimom, grupa bi ustala, uperila prstom u disidenta i vikala: „Reakcija!“.
Ovaj oprobani recept za diskreditaciju protivnika danas na Balkanu, sve više koristi i NATO, samo što umesto „reakcija“, uzvikuju — „Rusija!“. Tako u uglednom američkom spoljnopolitičkom časopisu „Forin afers“, izvesni Jasmin Mujanović žigoše predsednika RS Milorada Dodika i predsednika u Predsedništvu BiH iz redova hrvatskog naroda Dragana Čovića da su eksponenti ruske politike koja za cilj ima držanje BiH izvan NATO-a i EU.
Formiranje vlade Zorana Zaeva u Makedoniji i pristupanje Crne Gore NATO-u dobre su vesti za stabilnost na Zapadnom Balkanu, kaže Mujanović, ali i veliki udarci za ruske aspiracije u regionu. Moskva je aktivno sprečavala, kako Mujanović kaže, prozapadnu tranziciju Makedonije i Crne Gore, često na dramatičan i nasilan način, a sada joj je u centru pažnje srce Balkana — BiH. I tako su Dodik i Čović od Mujanovića zaradili dangu „ruskih ljudi“.
NATO na Balkanu nastupa po komunističkom principu: ko nije s nama, taj je protiv nas, objašnjava banjalučki analitičar Anđelko Kozomara.
„To je njihova logika. Čim nisi za NATO, ti si rusofil. Ne dozvoljavaju da mali narodi budu neutralni, da misle svojom glavom, da žele da budu ono što jesu, da budu mali ali slobodni i da sami odlučuju o svojoj sudbini. Nije sporno da je Dodik više puta javno rekao da je protiv ulaska u NATO zbog lošeg iskustva koje je srpski narod imao sa tom alijansom, a petljanje Čovića u rusofile zaista je iznenađenje zato što je Dragan Čović pre dva dana rekao da će BiH ući u NATO i da to niko neće moći da spreči, pa čak ni Milorad Dodik“, kaže Kozomara.
Procene relevantnih agencija za ispitivanje javnog mnjenja u BiH govore da je više od polovine svih građana (i Srba, i Hrvata, i Bošnjaka) BiH protiv ulaska u NATO, dok je protiv ulaska u NATO više od 70 odsto Srba.
„Bez obzira na to što je prisutan ovde kroz jedinice u okviru SFOR-a, NATO nije omiljeno udruženje za građane BiH. NATO veštački izaziva neraspoloženje kod građana automatski ih proglašavajući pristalicama one druge svetske sile, Rusije. To nije tačno, jer iskustva nam govore da, kada bismo pravili ankete o tome ko je za Rusiju, procenat u druga dva naroda, Bošnjaka i Hrvata, ne bi bio kao što je protiv NATO-a“, kaže Kozomara.
Optužba da je onaj ko se protivi ulasku BiH u NATO rusofil može da ima negativne posledice po građane BiH i po BiH kao državu u celini, dodaje Kozomara. Pokušaj nasilnog otimanja najatraktivnije vojne imovine od RS i da se ona upiše na ime vojske BiH, koja, kako Kozomara kaže, samo formalno postoji, a ako bi BiH pristupila NATO-u, ta bi imovina postala vlasništvo Alijanse, govori da NATO u BiH ima određene strateške interese.
Šta bi se dogodilo kada bi NATO na otetoj vojnoj imovini postavio raketne sisteme koji bi ugrožavali zemlje koje su u stanju da se suprotstave Severnoatlantskoj alijansi, pita se Kozomara.
„Ovo je vrlo nezgodan, možda čak i opasan trenutak podela koji narode ove države tera na još veće jedinstvo, na možda neki zajednički, kolektivni otpor takvoj, zasad samo verbalnoj politici NATO-a“, zaključuje Kozomara.
Dakle, NATO svojom politikom žigosanja kroz pero Jasmina Mujanovića, može da postigne ono što dugo, još od Drugog svetskog rata nije uspelo nikome u BiH — da ujedini tri naroda u borbi protiv zajedničkog neprijatelja, što mu nikako nije u interesu. Zavadi, pa vladaj, ta latinska poslovica oduvek je moto Zapada kada je Balkan u pitanju.
Međutim, kada već pominjemo stare Latine, možda bi NATO na Balkanu imao više uspeha kada bi se držao devize Julija Cezara, koju je Miloš Crnjanski često citirao. Cezarov protivnik u građanskom ratu, Pompej, govorio je i ponašao se kao NATO — ko nije sa nama, taj protiv nas. Cezar je govorio ko nije protiv nas, taj je sa nama. I pobedio je.
