Samo 17 godina američke istorije, duge 241 godinu, prošlo je bez njenog učešća u ratovima i oružanim sukobima. U svojoj istoriji nije povezala nijednu celu deceniju, a da nije negde i protiv nekoga ratovala. Najduže su SAD bile u miru u godinama izolacije za vreme Velike depresije, između 1935. i 1940. godine. Već i po tom podatku dalo bi se zaključiti da se ratovanje isplati, bez obzira na troškove.
S obzirom na to, jasno je zašto SAD sa najvećim vojnim budžetom na svetu, na vojsku troši više nego sledećih devet država zajedno. Prošle godine njen budžet za vojsku iznosio je oko 650 milijardi dolara.
Prema podacima Međunarodnog institut za istraživanje mira iz Stokholma, posle dvadesetogodišnjeg pada, obim svetske trgovine oružjem od 2001. godine stalno raste.
U oblasti isporuka SAD su daleko ispred drugih i njihov udeo u tržištu naoružanja porastao je na 33 odsto u periodu 2011-2015, u odnosu na 29 odsto u periodu 2006-2010.
To potvrđuju i podaci američke agencije pri Ministarstvu odbrane, prema kojima su SAD u 2015. godini prodale drugim zemljama naoružanje u vrednosti od 47 milijardi dolara. To je povećanje od čak 30 odsto u odnosu na godinu pre, kada su SAD zaradile 32 milijarde, dok su 2013. godine inkasirale „samo“ 23,6 milijardi. O kakvom je trendu reč jasno je s obzirom na to da su 2005. zaradile „samo“ 8,6 milijardi dolara od izvoza oružja.
Spoljnopolitički komentator lista Politika Miroslav Lazanski za Sputnjik kaže da je svaka konfliktna situacija u svetu nesumnjivo dobra prilika za vojnu industriju velikih sila da prodaju oružje, a pre svega za Ameriku koja je najveći prodavac oružja na svetu.
Konkretno, iz krize oko Korejskog poluostrva SAD će, već je izvesno, profitirati. Narudžbine za velike količine najmodernijeg američkog oružja najavljene su, napominje on. Reč je o novim protivvazdušnim sistema, raketnim i radarskim sistema. Verovatno i o avionima F-35.
Procena je da Amerika samo od prodaje oružja po jednoj krizi zaradi u proseku 20 do 25 milijardi dolara.
Lazanski kaže da je u toj matematici pitanje odnosa vrednosti prodatog oružja i direktne upletenosti u jedan takav rat zemlje koja prodaje oružje. Avganistan je, recimo, koštao Amerikance 2.000 milijardi dolara, a tamo baš i nisu mogli da zarade mnogo na prodaji oružja jer je nivo avganistanske armije tehnički i tehnološki takav da im treba mnogo jednostavnije oružje, objašnjava on.
Napominje, takođe, da su napetost, kakva je sada između Irana i Saudijske Arabije, Amerikanci iskoristili da potpišu ugovor o prodaji oružja Saudijskoj Arabiji za 65 milijardi dolara. Istovremeno i Kataru.
Na konstataciju da se zarađuje i zaposedanjem resursa države na čiju se teritoriju uđe, kao u slučaju Iraka, kaže da to zavisi od zemlje do zemlje.
„Negde uđete i izgubite hiljade milijardi i živote vojnika, kao što je to bilo u Vijetnamu, pa čak i Avganistanu, i ne zaradite. A uletite u Irak i on postane najveća privatna benzinska pumpa porodice Buš“, ilustruje Lazanski.
On dodaje da je svaki metak ispaljen u „Pustinjskoj oluji“ 1990-1991. godine, svaka američka raketa, svaki litar goriva koji su Amerikanci potrošili, na kraju platio Irak kroz isporuke nafte i ono što mu je bilo određeno sankcijama UN. Amerikance „Pustinjska oluja“ nije koštala ni jedan jedini dolar, kaže Lazanski, dodajući da je za Amerikance i rat u Libiji 2011. bio odličan biznis.
„Skinuli su sa računa libijska državna sredstva koja su bila zaleđena, nekih 250 milijardi dolara u raznim bankama. Rat u Libiji finansirali su libijskim sredstvima ne samo Amerikanci, nego i Francuzi i Britanci“, objasnio je komentator Politike.
Na odluku da li se ulazi u rat pre svega utiču politički i geostrateški razlozi, a potom razlozi krupnog kapitala tipa vojne industrije, tek onda i razlozi privatnih kompanija i agencija koje bi od toga mogle imati ekonomsku korist, napominje Lazanski.
U kojoj meri je rat, ili i sama pretnja ratom, jedan je od najunosnijih biznisa ukazuju i dokumenti koje je objavila Nacionalna arhiva Britanije, o čemu je „Gardijan“ pisao pre mesec dana. Uoči izbijanja Zalivskog rata, ministri i državni službenici žurili su da britanskim proizvođačima oružja omoguće da iskoriste očekivani rast potražnje vojnog naoružanja.
U pismu označenom kao tajna, napisanom 19. avgusta 1990. godine, nekoliko dana nakon što su snage Sadama Huseina napale Kuvajt, ministar u odeljenju za nabavke, odbranu i trgovinu, Alan Klark je napisao izveštaj premijerki Margaret Tačer. U njemu je naveo da bi očekivan odgovor SAD i njenih saveznika bio „jedinstvena prilika za organizaciju odbrambenih izvoznih usluga“.
PO rečima Lazanskog, odnos između vojne industrije i ratova uvek je neka vrsta jednačine koja pokazuje da ta industrija uvek dobro zaradi na ratovima, koji svakako opterete budžet države ako je ona direktno upletena u rat.
„Činjenica je da je Amerika postala prva industrijska sila sveta tek posle Drugog svetskog rata. On je razmahao američku industriju i doveo je do toga da oni postanu industrijski najjača zemlja na svetu upravo zbog rata. Da nije bilo rata verovatno taj bum američke industrije ne bi ni postojao“, zaključio je Lazanski za Sputnjik.
