Amerika namerava da ovako zaobiđe Savet bezbednosti UN, čije članice imaju pravo veta, a ukoliko bi Priština uz pomoć SAD uspela da ostvari svoje ciljeve pre završetka pregovora u Briselu, pregovori Beograda i Prištine bi izašli iz statusno neutralnog formata.
U isto vreme, „Klintonovoj Americi“ se žuri da što pre realizuje ovu ideju i zbog Turske, odnosno sve veće podrške Istanbula projektu „Velike Albanije“, jer zvanična Amerika nije za promene granica na Balkanu.
Hašim Tači, takozvani predsednik Kosova, nedavno je najavio da bi u pregovore u Briselu trebalo da se zvanično ubaci i Amerika. Takođe, obelodanjeno je i pismo američkog kongresmena i albanskog lobiste Eliota Engela šefici evropske diplomatije Federiki Mogerini, da Srbija „nije spremna za EU“. Sve to ima za cilj da se uspori Srbija u rešavanju kosovskog pitanja (unutrašnjim dijalogom), kako bi dobili vreme i realizovali svoje namere vezane za UN.
No, gde ima dima, ima i vatre, pa se tako stiče utisak da je sada više Americi stalo da se ubaci u pregovore u Briselu, nego samom Kosovu. Pitanje je zašto.
Stefan Surlić, docent na Fakultetu političkih nauka, za Sputnjik podseća da je Amerika do sada uložila mnogo novca i diplomatskog napora da bi osigurala nezavisnost Kosova. S obzirom da pregovori Prištine i Beograda, dodaje on, ulaze u završnu fazu, Vašington ima razlog da postane i formalno deo pregovora i konačnog dogovora.
„Inače, celokupna inicijativa koja dolazi iz Vašingtona, Brisela i Berlina liči na želju da se predupredi stvaranje neke velike Albanije, jer bez obzira na dosadašnja tumačenja, Americi, ali ni drugim velikim silama ne odgovara stvaranje bilo kakve velike države na Balkanu. Po njihovom tumačenju, jačanje nezavisnosti Kosova i prisutnost Prištine na međunarodnom planu osiguravaju da se takav scenario ne desi i mislim da je tu interes SAD da budu uključene u dijalog Beograda i Prištine.
Surlić kaže da je upravo inicijativa Beograda za unutrašnjim dijalogom i pokrenuta da bi Beograd odredio svoje „crvene linije“ koje će postaviti Kosovu i u tom smislu se ozbiljno razmatra sprečavanje da stolica u UN ne bude dodeljena Prištini.
„Bez obzira što Srbija nije diplomatski jaka, ona ima jake adute u svojim rukama, a pre svega činjenicu da pet zemalja EU još nisu priznale Kosovo i da bez njihove saglasnosti sigurno neće postati punopravni član UN. Te dve ključne dimenzije otvaraju prostor i mogućnost da Srbija odredi šta to može da dopusti Prištini, a šta je ono što će ostaviti za sebe u kontekstu završetka dijaloga između Beograda i Prištine“, smatra on.
Na pitanje, da li bi se i u kojoj meri pregovori Beograda i Prištine izmenili ukoliko bi pak Priština uspela uz pomoć Amerike da se „dočepa“ UN u bilo kom obliku, Surlić kaže:
„Pre svega, toj inicijativi bi trebalo da prethodi jedna ozbiljna diplomatska borba koja bi osigurala glasove dve trećine članica UN, a to bi svakako imalo i snažnu političku i diplomatsku poruku za dijalog između Beograda i Prištine i ujedno bi predstavljalo jedan veoma jak pritisak na Srbiju. Sama činjenica da više od dve trećine država sveta prizna Kosovo kao zasebnu državu, značila bi poraz za Srbiju i dodatni pritisak za ustupke Prištini“, veruje on.
Inače, o rezoluciji kojom bi bilo predloženo da Kosovo dobije status države-posmatrača, izjašnjavala bi se Generalna skupština UN, odnosno, za ovu rezoluciju i protiv nje glasale bi sve 193 članice UN. Na ovaj način preti opasnost da Kosovo i zvanično dobije međunarodnu krštenicu da postoji kao država.
