On, u autorskom tekstu za Blic, ističe da se retko gde istorijski i etnički principi tako direktno i izoštreno sudaraju kao na Kosovu. —
Albanci su uvek znali šta hoće na Kosovu, Srbi su uglavnom znali šta neće, ukazuje Ljajić, dodajući da su Albanci za ostvarenje svog cilja uvek tražili jaku međunarodnu podršku, pre svega EU i SAD, dok su Srbi prkosili i jednima i drugima, i vrlo često se inatili na vlastitu štetu.
On smatra, međutim, i da je „povratak na staro nerealan“.
„Ni Albanci to ne žele, a ni Srbiji nije potrebna jedna nefunkcionalna država s dva miliona ljudi koji tu državu mrze. S druge strane, Kosovo bez dogovora sa Srbijom i saglasnosti Rusije i Kine teško da može ostati država sa punim međunarodnim subjektivitetom“, ukazuje on.
Kako naglašava, bez obzira na dijametralno različite polazne pozicije oko konačno statusa Kosova, jedno je sigurno — stanje zamrznutog konflikta ne odgovara ni jednima ni drugima, odnosno koči i jedne i druge u ekonomskom razvoju, evropskim integracijama i modernizaciji.
To, međutim, ne znači da je alternativa zamrznutom konfliktu da se „sad ili odmah“ reši konačni status Kosova, ističe Ljajić, koji smatra da su društva i u Srbiji i na Kosovu nespremna za celovito rešenje.
„Zato mi predlažemo jedno srednje rešenje, normalizaciju bez priznanja, kojim bi se pitanje Kosova otvorilo odmah i rešavalo u tri faze“, navodi potpredsednik Vlade Srbije.
Prva faza bi, objašnjava, podrazumevala otklanjanje svih barijera za punu ekonomsku i trgovinsku saradniku između Srbije i Kosova, kao i slobodno kretanje, bez postojećih administrativnih ograničenja ljudi, roba i kapitala.
„U tom cilju predlažemo da se na severu Kosova formira slobodna ekonomska zona koja bi bila otvorena za ulaganje i iz centralne Srbije i sa Kosova“, kaže Ljajić.
Druga faza bi, prema njegovim rečima, uključila otvaranje pregovora o imovini Srbije na Kosovu, kulturnoj baštini i formiranju Zajednice srpskih opština.
„Treća faza bi otvorila pregovore oko članstva Kosova u svim međunarodnim organizacijama izuzev UN. Za svaku saglasnost Srbije za prijem Kosova u pojedinačnu organizaciju tražili bismo konkretne ustupke od EU u smislu realizacije velikih infrastrukturnih projekata, ali i ustupke koji podrazumevaju ubrzaniji put ka EU“, navodi on.
Kako napominje, to ne znači da tražimo povlašćeni status u procesu pridruživanja bez ispunjenih osnovnih kriterijuma i standarda, već samo da se ne postavljaju „nepredviđene“ prepreke na putu ka EU.
Ova faza, dodaje, uključuje i održavanje donatorske konferencije kojom bi se obezbedila sredstva za različite ekonomske projekte koji bi bili predloženi.
Nakon što bi bio postignut dogovor oko ova tri pitanja, navodi, potpisao bi se sporazum o normalizaciji, kada bi počeo takozvani prelazni period koji bi trajao pet godina, a u kojem bi se pratila realizacija postignutih dogovora.
„Po isteku tog perioda predlažemo održavanje međunarodne konferencije o Kosovu uz učešće EU, SAD i Rusije, s ciljem postizanja konačnog rešenja statusa Kosova", navodi Ljajić.
„Mi ne plediramo da je ovo najbolje rešenje, jer takvo ne postoji. Ne očekujemo da je ovo ni najpravednije rešenje, jer je i to iluzija. Mi tragamo za rešenjem koje je najmanje nepravedno“, zaključuje on.
