Svaki je rat prožet mračnim stvarima — od uništenja i smrti do haosa, gubitka i misterija, kao i neverovatnim pričama s ratišta. Tokom Prvog svetskog rata, 5. Bataljon Norfolk regimenta bio je formiran kao kraljevska taktička vojna jedinica u kojoj su zaposleni muškarci iz kraljevskog osoblja po inicijativi kralja Edvarda Osmog.
Taj je bataljon je sam po sebi bio poprilično jedinstven, budući da je jedan od prvih slučajeva da je cela jedinica sastavljena od iste grupe civila, iz istog grada. Bilo je reči o tesno povezanoj grupi ljudi koji su se vrlo dobro poznavali, a mnogi od njih su zajedno i odrasli. Oni su, kad su već morali ići u rat, želeli da idu zajedno i čuvaju leđa jedni drugima.
Nakon obuke, bataljon je poslat u borbu na Galipolje, koja je trebalo da izbaci Tursku iz rata i da donese kontrolu nad Dardanelima. Borbe su počele u aprilu 1915, a dovršene su u januaru sledeće godine potpunim povlačenjem invazivnih trupa, a najveće gubitke pritom su doživeli pripadnici vojske Australije i Novog Zelanda.
Danas je Galipolje Britancima i njihovim bivšim kolonijalnim državama simbol uzaludne borbe i masovnih žrtava.
Norfolksi, kako su zvali pripadnike bataljona, stigli su tamo 10. avgusta 1915. Ukupno ih je bilo 250, na čelu sa sir Horaceom Proktorom Baušampom. Samo dva dana nakon dolaska bataljon je video borbu kao deo 163. brigade koja je krenula u napad na turske položaje u ravnici Anafarta.
Pakao Galipolja i nemoguća operacija
Vojnici su bili u vrlo lošem stanju brzo nakon stupanja na Galipolje — dugo su putovali, osećali su nuspojave vakcina koje su primili, imali su vrlo male zalihe hrane i vode.
Vrućine su bile užasne, bili su neispavani, a veliki broj njih oboleo je od dizenterije koja ih je dodatno iscrpljivala.
Osim toga, operacija je trebalo da bude izvedena usred bela dana, a vojnici su imali vrlo loše, pa čak i netačne mape, dok se s druge strane nalazio neprijatelj ukopan u greben, neprijatelj koji je teritoriju poznavao kao svoj dlan.
Nije ni čudno da su izmoždeni Norfolksi učinili grešku i uputili se pogrešnim smerom, koji ih je odveo dalje od većeg dela 163. brigade. Uočivši grešku, odlučili su da ipak nastave prema cilju, bez pojačanja i podrške.
Dok su se penjali, dočekala ih je kiša metaka iz mitraljeza, a snajperi su ih gađali s drveća i ukopanih položaja. Norfolksi su hrabro uskočili u taj pakao i čak uspeli da neprijatelja izguraju do šume koja je bila u plamenu od artiljerijske vatre.
Baušamp i njegovi ljudi ušli su u šumu — i tada su poslednji put viđeni.
Bizarni izveštaji
Niko od njih nikad nije izašao iz te šume, niti jedan od 250 vojnika nije mogao ispričati šta im se dogodilo. Britanci su pretpostavljali da su zarobljeni.
Međutim, nakon što se rat završio, povratka zarobljenika nije bilo, a turske vlasti jamčile su kako ih nikad nisu ni zarobile. Štaviše, rekli su da nikad nisu čuli za njih.
Ipak, u godinama koje su usledile, Britanci su izveli brojne ekshumacije i među 13.000 tela čak i pronašli ostatke koje su povezali s nestalom jedinicom.
Na 122 tela pronađeni su bedževi kakve su nosili Norfolksi, pa je definitivno zaključeno da je reč o njima. Slučaj bi tako ostao zaboravljen u istoriji, da se na 50. godišnjicu bitke kod Galipolja novozelandski veteran Frederik Rišart nije oglasio s bizarnom pričom za koju je tvrdio da je istinita.
Nestali u oblaku?
Njegovu su priču potvrdila još dva saborca, otkrivajući da nisu želeli pre ništa da govore jer su mislili kako im niko neće verovati, ali sada više nisu imali šta da izgube.
Rišart je rekao da se njegova jedinica nalazila u blizini turskih položaja, što je bilo blizu mesta gde je nestao 5. bataljon. Tvrdio je da su svi videli neobične sivo-smeđe oblake koji su gotovo lebdeli iznad bojišta.
Ti čudni oblaci opisani su kao potpuno mirni i nepomični usprkos jakom vetru koji je duvao, a ispod tih oblaka nalazio se jedan veći i znatno gušći. Muškarci su ga procenili na barem 800 metara dužine i 200 metara širine, a taj se oblak doslovno spustio na zemlju.
Norfolksi su navodno bez imalo oklevanja umarširali u njega i tako im se izgubio trag, nakon čega se oblak još više raširio i odjednom velikom brzinom krenuo prema visinama. Veterani se kunu kako su tada videli i tela koja lebde u vazduhu.
Ta je priča prvi put objavljena u novozelandskom magazinu „Spejsvju“, a od tada se javljalo više ratnih veterana koji su potvrđivali priču. Od tada se ovim slučajem bave mnogi teoretičari zavere i NLO entuzijasti, a šta se tačno dogodilo znaju samo oni koji su svoje živote tada ostavili na Galipolju.
Izvor: Ekspres
