Mjanmar, bivša Burma, dugo nije zaokupljao pažnju svetskih medija. Zemlja se izvukla iz višedecenijske vojne diktature, a nekadašnja politička zatočenica vojne hunte i dobitnica Nobelove nagrade za mir Aung San Su Ći postala je premijerka zemlje.
Međutim, Mjanmar, kao i mnoge postkolonijalne države, uzdrmane su danas velikim međunacionalnim i međuverskim konfliktima koji korene vuku iz daleke prošlosti.
Sukob koji je 25. avgusta izbio u mjanmarskoj severozapadnoj provinciji Rahineu doveo je Mjanmar opet na svetske naslovnice. Alarmantne vesti o etničkom čišćenju muslimanskog naroda Rahinđa („Hjuman rajts voč“ objavio je da se na satelitskim snimcima regiona vide zapaljena sela) dovele su do protesta muslimana i aktivista za ljudska prava širom sveta i apela svetskih lidera da se nasilje zaustavi što pre.
Aktivisti za ljudska prava poput Malale Jusufzaija i južnoafričkog nadbiskupa Dezmonda Tutua apelovali su da mjanmarske vlasti prestanu sa progonom muslimana, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan nazvao je poslednje događaje u provinciji Rahineu genocidom nad muslimanima, a ruski predsednik Vladimir Putin, u zajedničkom rusko–egipatskom saopštenju posle samita lidera zemalja BRIKS-a, rekao je da se dve zemlje protive svakom nasilju.
Posle vesti da su stotine hiljada pripadnika naroda Rohinđa izbegle u susedni Bangladeš, svetski političari šalju oštre reakcije, a nisu izostale ni demonstracije širom sveta. Prema podacima UN, oko 123.000 izbeglica prešlo je mjanmarsku granicu sa susednim Bangladešom.
U Moskvi je ispred Ambasade Mjanmara protestovalo nekoliko stotina ljudi, dok se u čečenskoj prestonici Groznom okupilo više od milion građana. Demonstracije su održane i u Indoneziji, Maleziji, Turskoj, Australiji i drugim zemljama.
Konflikt između muslimana i budista u provinciji Rahineu, koji je ponovo eskalirao 25. avgusta, kada su Rohinđa militanti napali policijske i vojne punktove širom provincije, vuče korene još iz 19. veka, a u postkolonijalnoj Burmi je intenziviran.
Pobuna Rohinđa naroda traje, praktično, od 1947. godine i od tada se tek povremeno smiruje. Nema decenije u 20. veku kada burmanska ili mjanmarska vojska nije morala da interveniše protiv Rohinđa militanata.
Dok je na indijskom potkontinentu trajala britanska dominacija, konflikata između budista i muslimana u Burmi nije bilo, a sukobi počinju stvaranjem nezavisnih država Indije, Pakistana i Burme. Premda su mnogi muslimani učestvovali u burmanskom političkom, kulturnom i ekonomskom životu, Rohinđe Burmu nikada nisu prepoznavali kao svoju državu. Za to su odgovorne i burmanske vlasti, koje su Rohinđe uvek smatrale uljezima.
Rohinđe imaju svojih specifičnosti u odnosu na druge muslimane u Burmi. Dok većina burmanskih muslimana govori bamar jezikom i živi u gradovima, gde se bave trgovinom, Rohinđe žive u ruralnim predelima uz granicu sa Bangladešom, bave se zemljoradnjom i govore bengalskim narečjem, deleći sa stanovnicima te zemlje zajedničku kulturu.
Zato i ne treba da čudi da su političke vođe Rohinđa naroda, u vreme sticanja nezavisnosti Indije, Pakistana i Burme želele da se priključe Istočnom Pakistanu, od koga će 1971. godine nastati Bangladeš. Međutim, tvorac Pakistana Muhamed Ali Džinah to je odbio i Rohinđe ostaju u sastavu Burme u kojoj nemaju nikakva prava. Burmanske vlasti nikada im nisu omogućile da dobiju državljanstvo (iako priznaju 135 raznih etničkih grupa), što im je onemogućavalo školovanje ili pravo na socijalno i zdravstveno osiguranje.
Takav stav vlasti prema Rohinđama leži u predrasudi da su pripadnici tog naroda potomci muslimanskih pridošlica i izgnanika, koje su u 19. veku britanske vlasti naselile u regionu kao jeftinu radnu snagu. Burmanski istoričari smatraju da je etnonim „Rohinđa“ nastao pedesetih godina prošlog veka kako bi do tada bezimenom muslimanskom entitetu dao ime prema državi u kojoj su naseljeni (Rahine), što bi im omogućilo da traže njenu teritoriju za sebe.
Međutim, britanski autor Fransis Vejd u upravo objavljenoj knjizi „Neprijatelj u Mjanmaru: budističko nasilje i pravljenje muslimanskog ’drugog‘“ tvrdi da je britanski botaničar Fransis Bjukenen Hamilton na teritoriji današnje provincije Rahine naišao na muslimanski narod sličnog imena još 1799. godine.
Britanski novinar i stručnjak za Mjanmar Bertil Lintner ne slaže se sa Vejdom i smatra da je ime Rohinđa naroda plod povlačenja međudržavnih granica tokom perioda dekolonizacije.
Sve što su burmanske i mjanmarske vlasti uradile prema Rohinđama od 1947. godine do danas samo je doprinelo da se situacija radikalizuje i da razne radikalne organizacije među Rohinđama steknu podršku.
Ovo danas samo je eskalacija sukoba koji, uz povremena pogoršanja traje od 2011. godine. Prvu eskalaciju sukob je doživeo 2012, a drugu 2016. godine, kada su zvaničnici UN optužili mjanmarsku vojsku za etničko čišćenje Rohinđa.
Ono što ceo svet najviše šokira je uporno ćutanje mjanmarske demokratske Vlade pod predsedništvom Aung San Su Ći. Njeno uporno odbijanje da se založi za popravljanje statusa Rohinđa i poslednje odbijanje humanitarne pomoći UN ne može da se opravda ni tvrdnjama da je mjanmarska vojska, koja je do skoro držala diktatorsku vlast u zemlji, otuđena od Vlade.
Vlada je takođe odbila sve optužbe za zloupotrebu sile. Februara 2017. godine UN su objavile izveštaj na osnovu obdukcionih nalaza u kojima se tvrdi da su vladine trupe najverovatnije činile zločine protiv čovečnosti. U jednom od retkih intervjua Aung San Su Ći je izjavila da je izraz „etničko čišćenje“ isuviše jak da bi opisao situaciju u Rahineu. Takođe, Vlada Mjanmara ograničava pristup zvaničnicima UN u Rahine.
Burmanska mreža za ljudska para, čije je sedište u Londonu, objavila je izveštaj u kojem se kaže da se muslimani u celom Mjanmaru suočavaju sa progonom za koji se optužuju budistički sveštenici i ultranacionalističke grupe.
Što se provincije Rahine tiče, izveštaj naglašava rastuću segregaciju između budista i muslimana i ozbiljna ograničenja za putovanja za Rohinđe, što im onemogućava pristup školama i zdravstvenim ustanovama.
Položaj muslimana u Mjanmaru tako postaje najveći izazov za demokratsku Vladu Aung San Su Ći. U Rahineu još nema govora o radikalizaciji Rahinđa i njihovom okretanju ka organizacijama sličnim DEŠU-u u Siriji ili „Taliban“ u Avganistanu.
Ako se to desi, odgovornost bi mogla da snosi i Vlada Mjanmara.
