Film je, možda, najsveobuhvatnija umetnost, jer u sebi objedinjava sliku, muziku i književnost, ali film je, hteo ne hteo, i moćan medij i propagandno sredstvo.
Amerika nije najveći proizvođač filmova (to je Indija, a ni Kina ne zaostaje), ali je zato najmoćniji. Političke poruke koje su slate kroz američke filmove jedan su od stubova američke „meke moći“, kojom je ona širila svoju kulturu, svoje vrednosti, svoj način života…
Holivudska industrija uporno pokušava da proizvodi filmove po staroj matrici. Nekada umeju i da zasene inventivnošću, kao što su to uradili u poslednjem nastavku sage o Bridžit Džons. Tu se kroz priču provlači, gotovo neprimetno, antiruski politički stav. Mark Darsi, Bridžetina ljubav, brani grupu ruskih pankerki koje neodoljivo podsećaju na Pusi rajot.
Međutim, film „Mafijaški telohranitelj“ (prevod na srpski je krajnje nejasan, jer film se u originalu zove „The Hitman‘s Bodyguard“, što bi trebalo prevesti kao „Telohranitelj plaćenog ubice“, i u njemu nema mafijaša) pokušaj je da se od nečega što bi trebalo da bude akciona komedija, napravi propagandni pamflet u slavu „zapadnih vrednosti“ sprovođenja međunarodne pravde nad ratnim zločincima iz Istočne Evrope.
Pažnju gledalaca trebalo bi da privuče prvorazredna glumačka podela (Rajan Rejndols, Semjuel L. Džekson, Geri Oldmen i Selma Hajek), puno akcije, smešnih scena i jurnjave automobilima i čamcima po ulicama i kanalima Amsterdama. Modernizovani vestern, rekli bismo.
Radnja zaista nalikuje vesternima. Nekada elitni telohranitelj (Rajan Rejndols), koji je izgubio ugled, dobija zadatak da iz engleskog zatvora prebaci plaćenog ubicu (Semjuel L. Džekson) u Međunarodni krivični sud u Hagu gde bi ovaj trebalo da svedoči protiv bivšeg beloruskog diktatora (Geri Oldmen). Interpol, koji je trebalo da izvrši taj zadatak, kompromitovan je krticom u svojim redovima, te to radi Rejndols. Oldmenova „ekipa“ na sve načine pokušava da eliminiše Rejndolsa i Džeksona.
Film je zabavan, obiluje scenama pucnjave i jurnjave, ima čak dve paralelne ljubavne priče i da je ostao na tom nivou sve bi bilo u redu. Dva usamljena revolveraša idu da isteraju pravdu. Da su se scenaristi i producenti držali pobedničkog narativa, onog koji primenjuju autori serijala o Džejmsu Bondu, gde je neprijatelj realan (kao što je u doba Hladnog rata bio SSSR, kasnije, u jednom nastavku Severna Koreja) ili imaginaran (Spektra), oni su se odlučili da ocrne Belorusiju, ni krivu ni dužnu, kao poprište rata i etničkog čišćenja (koga tačno u filmu ostaje nejasno), koji su plod ludila čoveka koji samog sebe smatra neograničenim diktatorom.
Pri tome se uloga Međunarodnog krivičnog suda i Interpola diže u nebesa, kao da su svemoćne i da upravljaju poslovima drugih država. No, vratimo se temi, odnosno Belorusiji. Namera producenata (jer glumce ne možemo ni za šta da krivimo, oni samo rade svoj posao, glume i to maestralno) je providna.
U glavama gledalaca treba da ostane odjek poslednjih slogova imena Belorusije. Sa druge strane, ne samo Rusija, već ceo istočnoevropski svet treba predstaviti u što gorem svetlu, kao poprište strašnih zločina, ludaka na vlasti, surovih mafijaških klanova. Toj teritoriji (Istočnoj Evropi, a naročito Rusiji) potrebno je međunarodno tutorstvo u vidu svemoćnih naddržavnih institucija, poput Interpola i Međunarodnog krivičnog suda, onako kako su predstavljeni u filmu, na čijem se čelu nalazi frivolna, hladna i bezosećajna (na Zapadu bi se reklo objektivna) osoba, poput direktorke Interpola, kako je u filmu prikazana.
Problem producenata je u tome što ih stvarnost demantuje i to u velikoj meri.
Belorusija je prošla kroz teške godine, a danas je zemlja sa očuvanom i razvijenom industrijom i sada već ispoljava određene političke ambicije. Pokušava da se pozicionira kao „istočnoevropska Švajcarska“, neutralna teritorija na kojoj se rešavaju brojni međudržavni sporovi, kao što je sukob u Ukrajini.
„Mafijaški telohranitelj“ pokazuje celokupno naličje američke filmske industrije i njenih propagandnih pokušaja da dokaže da Amerika nije izgubila nimalo od svoje negdašnje privlačnosti „svetionika slobode“.
Međutim, kvaka je u tome što preterivanje vodi u krajnost. Nekada se američkom filmu verovalo. Sovjetskom ne, jer sovjetski filmovi su prikazivali zašećerenu stvarnost, čast velikim i hrabrim rediteljima poput Tarkovskog, Končalovskog i Mihalkova, koji su rizikovali sve da kažu istinu i koji su u svoje vreme bili slavljeni na Zapadu.
Sreća u nesreći je u tome što je „Mafijaški telohranitelj“ marginalan film, koji će brzo pasti u zaborav, a sa njim i odjek poslednjih slogova beloruskog imena. Ono što može da zabrine je da u Holivudu ne počnu da proizvode ozbiljne filmove na slične teme.