Kada se na Balkanu dogodi da se zbog neke filmske priče, pogotovo one koja interpretira ne tako davnu ratnu prošlost naših prostora, podigne prašina, to više nije vest. Međutim, ako se nešto slično dogodi na Zapadu, čovek je primoran da se takvim neuobičajenim događajem za to podneblje makar malo zainteresuje.
Upravo to se dogodilo sa najnovijim filmom Kristofera Nolana, režiserom našoj publici najviše poznatim po naučno-fantastičnom ostvarenju „Interstelar“ ili trilogiji o Betmenu „Mračni vitez“, „Denkerk“.
Bučno najavljivan, film je već prvog vikenda prikazivanja zaradio 50,5 miliona dolara, pa bi svaka medijska halabuka oko njega mogla da zaliči na marketinški trik holivudskih producenata koji žele da izvuku mnogo više od uloženih 150 miliona dolara.
Međutim, nije tako. Film, koji prati događaje na plažama francuskog grada Denkerka između 10. i 25. juna 1940, kada su britanske i delovi francuskih, belgijskih i holandskih snaga evakuisani pred naletom nemačke vojske u Britaniju, naišao je na veoma oštre kritike u Francuskoj.
Pišući za pariski „Mond“, novinar i filmski kritičar Žak Mandelbaum film naziva „porazno neuljudnim“ zbog čisto britanskog zapleta i uznemirujuće ravnodušnosti prema Francuskoj.
Film događaje iz 1940. prikazuje na spektakularan, ali nekompletan način, piše Mandelbaum:
„Svega desetak sekundi posvećeno je grupi francuskih vojnika koji brane grad… Ne računajući Francuze koji su učestvovali u toj ludoj evakuaciji. Gde je 120.000 francuskih vojnika koji su takođe evakuisani? Gde je još 40.000 koji su se žrtvovali braneći grad pred neprijateljem nadmoćnijim u broju i oružju“?
Slično piše i francuski novinar Gari Asolin:
„Anglosaksonci pokazuju tendenciju da u prvi plan istaknu britanske vojnike, dok francuske preskaču“.
Negativne kritike „Denkerka“ stigle su i iz Rusije; evakuacija nije čudo, već poraz, glasi jedna od njih. Druge, objavljene na ruskom veb-portalu „Mirf“, kažu da događaju iz 1940. ne predstavljaju toliko slavnu stranu istorije.
Na kritike iz Francuske odgovorio je britanski publicista i novinar ser Maks Hestings:
„Nolanov film je besramno britanski u onoj meri u kojoj su Spilbergovi filmovi besramno američki. Ukoliko žele da svoju priču ispričaju na ispravan način, Francuzi će morati da snime svoj film“.
Oko čega se, u stvari poveo spor? Kada je 1. septembra 1939. Nemačka napala Poljsku, Francuska i Britanija objavile su joj rat. Do maja 1940. na zapadnom frontu nije bilo vojnih operacija. Francuzi i britanske ekspedicione snage uživale su iza Mažino linije, sistema utvrđenja na francusko-nemačkoj granici, za koja se smatralo da su neprobojna.
Međutim, Hitler je upotrebio istu taktiku kao i u Prvom svetskom ratu — napao je Francusku preko Belgije i (ovaj put) Holandije. Uz pomoć nadmoćnih tenkova, nemačka sila bila je nezaustavljiva.
Savezničke trupe bile su presečene, a 40 divizija britanskog ekspedicionog korpusa, kao i francuskih, belgijskih i holandskih trupa, našle su se odsečene u malom pojasu oko luke Denkerk u Lamanšu.
Pred Denkerkom nemačke jedinice su stale, a istoričari se i dalje spore oko razloga za taj zastoj. Prva mogućnost je da je Hitler želeo da pusti Britance da se evakuišu kako bi im ponudio „častan mir“, kako je govorio. Druga je da se nemačka komanda bojala gubitaka u tenkovima, a treća i najverovatnija jeste da je Hitler želeo da učini uslugu svom prijatelju Hermanu Gernigu i da nemačko vazduhoplovstvo odnese sve zasluge za uništenje saveznika.
Bilo kako bilo, britanski premijer Vinston Čerčil želeo je da po svaku cenu izvuče što više vojnika na sigurno kopno, u Britaniju, koja se iz Denkerka, po vedrom vremenu, vidi golim okom.
Čerčil je naredio izvođenje operacije „Dinamo“, kako bi se oko 400.000 očajnih savezničkih vojnika spasilo i prevezlo u Britaniju. U operaciju su uključeni ne samo vojni brodovi, već sva raspoloživa plovila — ribarski brodovi, luksuzne bogataške jahte, čamci za izlete običnih građana. Bila je to prva opšta nacionalna mobilizacija u Drugom svetskom ratu.
Obavezu da se odazovu na poziv vlade osetili su svi. Ka plažama Denkerka krenule su brodice kojima su upravljali ribari, plemići, radnici, službenici, sredovečne gospođe… Bio je to prvi rat u kome su svi učestvovali, u kome nije bilo podela na vojnike i one koji sede u toplim domovima. Iskustvo iz operacije „Dinamo“ pomoći će Britancima da učvrste međuklasnu koheziju. Hitlerovo bombardovanje gradova tu će koheziju samo potvrditi i ojačati je.
Na kraju operacije koja je trajala između 10. i 25. maja, na britansku obalu prebačeno je 338.226 ljudi, od toga oko 120.000 Francuza.
U britanskoj nacionalnoj mitologiji Denkerk igra značajno mesto jer Britanci imaju jednu retku osobinu — da poraze, koji u momentu mogu da izgledaju kao fatalni, posmatraju kao prolaznu epizodu. Slično su se ponašali i tokom Napoleonovih ratova.
Za Denkerk se vezuje i uspon Vinstona Čerčila kao pokretačke snage britanskih ratnih napora. Jedino je Čerčil mogao da u istom govoru prizna poraz i obeća konačnu pobedu:
„Moramo jako da pazimo da ovo spasavanje ne smatramo pobedom. Ratovi se ne dobijaju evakuacijama“, rekao je, ali je odmah potom nastavio rečima koje su ušle u legendu:
„Branićemo našu otadžbinu. Ako treba godinama, ako treba sami. Izdržaćemo do kraja, borićemo se na okeanima i morima, sa sve većim pouzdanjem i sve većom snagom, borićemo se u vazduhu, borićemo se na obalama, borićemo se na aerodromima, borićemo se na poljima i na ulicama i na brdima. Nikada se nećemo predati“.
Uz pomoć upornosti, hrabrosti i veštine koja se nije baš uvek slagala sa moralnim načelima, Britanci u uspeli da se odbrane od Nemačke. Iako su ih čekali porazi na Delakom istoku, još katastrofalniji od onog u Denkerku, Britanija je ostala deo pobedničke koalicije. Za razliku od Francuske, čija se vlada predala.
Glavni nesporazum oko Nolanovog filma, međutim, dolazi zbog toga što francuski kritičari, izgleda, nisu shvatili režiserovu nameru, iako ju je on još u aprilu objasnio. „Denkerk“ nije ratni film, rekao je tada on.
Iako verno prati istorijsku potku, „Denkerk“ je, prema Nolanovim rečima, priča o preživljavanju. Film uporedo prati dramu britanskog vojnika na plažama Denkerka, koji očajnički pokušava da se spase, pilota koji očajnički pokušavaju da zaštite ljude u Denkerku, mornaričkog kapetana koji se očajnički trudi da sa denkerčkih plaža izvuče što veći broj vojnika i običnog građanina koji sa sinom i njegovim drugom kreće čamcem prema Denkerku.
U prvom planu su njihove lične drame; u napetim scenama potapanja brodova, obaranja aviona, spasavanja iz mora, očajničkom traženju izlaza iz, naizgled bezizlaznih situacija, Nolan postiže da gledalac na veran način može da sagleda životne drame junaka.
Onaj ko očekuje da u „Denkerku“ vidi „Bitku na Neretvi“ ili „Najduži dan“, bolje da ne gleda film. Izgleda da su tako nešto očekivali i francuski kritičari.
