Sinovi Franje Tuđmana i Alije Izetbegovića otvorili su ormare i na svetlo dana izneli istine o očevima onog drugog.
Tako je Miroslav Tuđman rekao da ovo što se sad događa u Evropi događalo se u BiH devedesetih godina prošlog veka i da je to bi začetak današnjeg islamskog terorizma, a da su mudžahedini dolazili na poziv Alije Izetbegovića. S druge strane, Bakir Izetbegović je reagovao konstatacijom da je tokom proteklog rata zločina bilo na svim stranama, ali da se, zločini mudžahedina, koji su bili individualni, ne mogu porediti sa udruženim zločinačkim poduhvatom koji je faktički predvodio Franjo Tuđman.
Zašto Marku Miloševiću ne trnu zubi
Kad se ovako ukrste verzije istina sinova neposrednih aktera, fali još samo Marko Milošević, pa da u konačnom stanju dobijemo istoriju iz prve ruke.
„Pre 20 godina u Sarajevu je magazin ’Dani‘ imao temu koje se zvala ’Sinovi očeva nacije‘ i bila su tri teksta o Miroslavu Tuđmanu, Bakiru Izetbegoviću i Marku Miloševiću. Zanimljivo je da je Bakir imao najniži politički profil uslovno rečeno jer je kao arhitekta radio nešto u Zavodu za izgradnju Sarajeva dok su na neki način u javnom životu Srbije, odnosno Hrvatske, i Marko i Miroslav bili prisutni. Razvoj istorije je takav da je zapravo jedini koji je u pravom smislu po nekom skoro sirijsko-korejskom receptu nasledio svog oca i na čelu stranke i unutar predsedništva kao bošnjački član Bakir Izetbegović“, seća se za Sputnjik pisac Muharem Bazdulj.
Što se tiče polemike Miroslava Tuđmana i Bakira Izetbegovića, nastavlja Bazdulj, prisetio sam se čuvene biblijske slike gde kažu „kad očevi jedu kiselo grožđe posle sinovima trnu zubi“.
„Taj sukob danas ima potpuno drugu konotaciju zato što Bakir Izetbegović ima stvarnu političku moć dok Miroslav Tuđman nastupa iz perspektive nekog kvazinaučnika, ali to ima veze sa onim što je u intervjuima Alija Izetbegović govorio da sa Miloševićem možeš da pričaš onako kao čovek sa čovekom, a da je Tuđman uvek, kao one njegove čuvene slike u admiralskim uniformama, imao sliku sebe kao neke istorijske ličnosti izvan i iznad svakodnevnice“, podseća Bazdulj.
Rekao bih, dodaje sa druge strane profesor Nenad Kecmanović, da su obojica sinova u pravu.
„Otac Alija je zaista doveo mudžahedine u Bosnu i oni nisu promenili odnos snaga na frontu i zbog toga danas mnogi Bošnjaci kritikuju Izetbegovića da je njihov dolazak kompromitovao bošnjačku borbu koja nije bila islamsko-teroristička. Međutim, cilj dovođenja mudžahedina u Bosnu bio je druge vrste i više je bio vezan za posleratni period nego za ratni. Starom Izetbegoviću je krajnji cilj bila reislamizacija Bošnjaka, a mudžahedini su bili potrebni kao neka vrsta kvasca jer su sami Bošnjaci, u to vreme muslimani sa velikim ’M‘, važili za najsekularnije u svetu i zastupnike takozvanog umerenog islama“, ukazuje Kecmanović.
Iz takvog korpusa nije bilo moguće izvesti tu reislamizaciju o kojoj je Alija sanjao, dodaje profesor, i zato su posle rata od njega svi od reda dobili bošnjačko državljanstvo i nastavili da deluju u očekivanom željenom pravcu, pa zato sad tamo imamo vrlo snažan taj vehabijski pokret.
„Očekujem da će Hrvati u narednom periodu vršiti pritisak po toj liniji u sadejstvu sa Nemačkom i Austrijom i insistirati na vehabizmu na Maoči, Bočinji, stvaranju tog terorističkog mosta, da tako kažem, između Bliskog istoka i Evrope, Nemačke pre svega“, ističe Kecmanović.
Opet s druge strane, ističe Kecmanović, stoji i ovo što je Bakir Izetbegović odgovorio da je stari Tuđman zaista dao direktno naređenje za desetkovanje Srba u „Oluji“ o čemu postoji magnetogram sa njegovog sastanka sa generalima na Brionima koji je Stjepan Mesić dostavio sudu u Hagu.
Između Alije i Franje je, smatra Muharem Bazdulj, postojala jedna vrsta napetosti unutar ljudskog odnosa i čini se da se sukob između Miroslava i Bakira u nekom smislu može možda smatrati nastavkom tih očevih odnosa naročito što se tematski ova njihova razmena zaista bazira na toj kontroverzi koja je postojala devedesetih godina prošlog veka.
„Dakle, da, islamski ratnici mudžahedini su iz neke vrste panreligijske, panislamske solidarnosti dolazili, ali je takođe očito da oni, to svi znamo, nisu dolazili preko Srbije, da se nisu spuštali helikopterskim desantom, oni su prolazili preko Hrvatske. Tu sad postoje razna tumačenja kao i u slučaju iranskog oružja, što je govori Piter Galbrajt, da su oni svesno zatvorili jedno oko“, napominje Bazdulj.
Ne bih sad, dodaje ovaj pisac, ulazio u one potpuno radikalne teorije zavere da je to bio neki da tako kažem Tuđmanov projekat da se bosanski muslimani prikažu radikalnijim nego što jesu, ali ta priča je, smatra Bazdulj, ostala pomalo onako kao tamna mrlja i sad u ovoj konkretno situaciji ona se koristi u vrlo konkretnom dnevno-političkom momentu.
„Naime, on se tiče unutrašnje bosansko-hercegovačke situacije i promene izbornog zakona koju je predložio HDZ. Ovih dana je bila godišnjica osnivanja Herceg-Bosne kao hrvatske paradržave unutar BiH još dok je rat trajao i Dragan Čović i većina hrvatskih lidera sada izlaze s tezom da su Vašingtonski sporazum i stvaranje Federacije na neki način bili greške, jer eto, da su bili samo malo uporniji, mogli su da je imaju na način na koji postoji Republika Srpska“, podvlači Bazdulj za Sputnjik.
Stari Tuđman i stari Izetbegović nisu se međusobno podnosili, saglasan je i Nenad Kecmanović i misli da se taj animozitet prenosi na sinove. Tuđmana je, ukazuje Kecmanović, Alija nervirao jer nije prihvatao onu ulogu koju su bosanski muslimani imali u vreme Pavelića, da bude baš doslovno hrvatsko cveće i bespogovorno poštuju taj autoritet starijeg brata.
Biće jako zanimljivo da se ova polemika nastavi, smatra profesor Kecmanović, jer su i Bakir Izetbegović i Miroslav Tuđman kao najpouzdaniji ljudi kod svojih očeva bili angažovani u najosetljivijim stvarima u obaveštajno-bezbednosnom sektoru.
„Mislim da su oni po toj liniji morali da budu u toku i posle rata i u direktnoj komunikaciji i biće zanimljivo ako u daljoj polemici potegnu nešto od toga jer bi tu mogli da saznamo neke stvari koje su nepoznate ili manje poznate nego što je ovo ostalo o čemu smo govorili“, zaključuje Kecmanović.
Čini mi se, naglašava Muharem Bazdulj, da ova sva sad prisećanja na devedesete, izvan ove neke potpuno estradne varijante, suštinski imaju svrhu da se razveže čvor koji postoji danas u BiH i tiče se prvenstveno odnosa Bošnjaka i Hrvata u Federaciji, odnosno hoće li se više ići u pravcu trećeg entiteta ili ne, pa se to koristi u dnevnopolitičkim sukobima.
