U rano jutro 28. avgusta 1942. godine, na Veliku Gospojinu, ustaše su sprovele veliku raciju u Sremu. Po Savu su došli na kućnu adresu. Veliki slikar je, verovatno znajući šta ga čeka — zatražio da ga sačekaju deset minuta. Okupao se, obrijao, vezao šarenu kravatu, oprostio se sa majkom i zauvek otišao iz porodične kuće u Šidu. Streljan je sa još 150 sremskih Srba 30. avgusta u Sremskoj Mitrovici.
Svi su sahranjeni u zajedničkoj masovnoj grobnici.
Sava Šumanović je rođen 22. januara 1896. godine u Vinkovcima, gde mu je otac radio kao šumarski inženjer. Posle samo četiri godine porodica se preselila u Šid.
Pohađao je gimnaziju u Zemunu, u kojoj i počinje da se zanima za umetnost. Iako je otac želeo da mu sin bude advokat, on ne poštuje njegovu želju, već upisuje „Višu školu za umjetnost i obrt“ u Zagrebu, koju završava sa najboljim ocenama 1918. godine.
Počeo je kao impresionista, zatim potpao pod uticaj kubizma i najzad se zadržao na kolorističkim shvatanjima Pariske škole, dok drugi istoričari umetnosti njegovo stvaralaštvo smeštaju u umetnička prostranstva od kubizma preko poetskog realizma do umerenog ekspresionizma.
Stvaralački opus velikog slikara obuhvata oko 800 ulja na platnu i preko 400 crteža, akvarela, gvaševa i pastela.
Šumanović je u dva navrata boravio u Parizu.
Prvi put u Pariz odlazi 1920. godine i tamo ostaje do kraja 1921, gde je učio u ateljeu čuvenog Andre Lota. Drugi boravak u Parizu trajao je od 1925. do 1930. godine i ove godine, sigurno, predstavljaju krunu njegovog stvaralaštva.
Slika „Doručak na travi“, koju je naslikao 1927. godine, naišla je na odlične kritike u Francuskoj. Sjajne kritike su navele Šumanovića na jedan „sulud“ poduhvat. Za sedam dana i noći nespavanja nastala je, možda, i njegova najbolja slika „Pijana lađa", inspirisana istoimenom pesmom Artura Remboa koju je čuo od Rastka Petrovića i čuvenim „Splavom Meduza“ Teodora Žerikoa. Nažalost, za razliku od prvopomenute, kritičari su ovu sliku dočekali na nož, a Sava te kritike nije najbolje podneo.
Njegove slike su se 1929. godine našle pred žirijem Pariskog jesenjeg salona, koji ih je ocenio najvišim ocenama, ugledni pariski slikari su bili oduševljeni Šumanovićem, a sam Andre Lot je rekao „da su slike jugoslovenskog umetnika, velike vrednosti, a sigurno i bolje od Sezanovih, jer je bolje školovan“.
Težak pariski život, loše kritike i uslovi rada, naterali su Savu da se vrati u Šid početkom 1928. godine.
Po povratku u Šid slikao je uglavnom prostrane sremske jesenje pejzaže i zrele vinograde, ili zimu sa ogromnim snežnim pokrivačem i velikim belim površinama.
Međutim, samostalna izložba u Beogradu pokazuje se kao pravi uspeh. Odlična kritika Savu izbacuje u prvi plan u tadašnjim beogradskim umetničkim krugovima, gotovo sve slike uspeva da rasproda i to mu omogućuje još jedan povratak u Pariz. U tom, poslednjem Savinom boravku u prestonici Francuske, nastaju značajna dela: „Luksemburški park“, „Crveni ćilim“ i „Most na Seni“.
Šumanović se u Kraljevinu Jugoslaviju konačno vraća 1930. godine. Ovaj period njegovog stvaralaštva opet karakterišu aktovi i pejzaži i dva vrlo važna ciklusa: „Šiđanke“ — posvećen visokim platanima, i „Beračice“ — posvećen berbi grožđa, nažalost, i poslednji Savin ciklus slika.
Šumanovićevi pariski dani su neraskidivo vezani i sa prijateljstvom koje je izgradio sa Rastkom Petrovićem, pesnikom i bratom još jedne velike srpske slikarke Nadežde Petrović.
U kasnijoj prepisci sa Rastkom, po povratku u Šid, u njegovim čuvenim pismima će se videti sva emotivnost, nesreća ali i bolest koja je tištila Šumanovića. Od veoma ljubaznih i dirljivih obraćanja, na samim počecima prepiske, do žestokih uvreda i osećanja kajanja i izvinjavanja. Moglo se to videti ne samo u prepisci sa Petrovićem, već i u pismima koja ja slao svojoj porodici tokom boravka u Parizu.
Aprilski slom Kraljevine Jugoslavije Sava dočekuje u svom Šidu koji, u novoj okupacionoj mapi Evrope, postaje deo Nezavisne Države Hrvatske. Represija, fašizam i okupacija teraju Šumanovića da se sasvim povuče iz javnog života.
Zakon o zabrani korišćenja ćirilice na teritoriji NDH posebno teško pogađa velikog slikara koji, u znak protesta, prestaje da potpisuje svoje slike i počinje da na njima upisuje samo godinu nastanka.
„Jesenji put“, jedno od njegovih poslednjih a možda i najlepših dela, kao da je pokazalo kakva će biti sudbina možda i najvećeg srpskog slikara dvadesetog veka.
