Teško je pisati o čoveku kao što je bio (bio jer nas je, nažalost, napustio) Ljuba Popović, a da se ne upadne u kliše. Napisati nešto što drugi neće napisati, pogotovo uz saznanje da su o njemu pisali godinama mnogo kompetentniji, uticajniji, pismeniji, stariji, iskusniji. Kako napisati nešto o delu Ljube Popovića kada su o njegovim slikama pisali, ne kritičari, već književnici i poete kao što je bio jedan Alen Boske, Branko Kukić ili Milan Komnenić, kada su o njemu filmove radili jedan Filip Prens ili Valerijan Borovščik?
Na „Vikipediji“ o Ljubi tek nekoliko redaka, biografskih podataka i konstatacija da „njegove nadrealističke vizije, postavljene uglavnom u renesansni ambijent ističu se izraženim naturalizmom“. Toliko o jednom od najvećih srpskih slikara druge polovine 20. veka.
Kao da nije bio član Mediale. Kao da nije svoje Valjevo zadužio osnivanjem Moderne galerije. Kao da nije zadužio Srbiju slavom koju je stekao u svetu.
Ljuba je Pariz odabrao kao stalno mesto življenja ne da bi, kako je govorio, zarađivao novac, već da bi bio blizu Luvra, najveće svetske umetničke kolekcije, odakle je mogao da uči od najvećih umetnika. Energiju je svakog leta obnavljao u jednom selu na poluostrvu Atos u Grčkoj. Odatle su ga i prevezli u bolnicu u Beograd.
Ljubina slava u Francuskoj može da se poredi jedino sa slavom pojedinih rok ili filmskih zvezda. O tome nam najbolje govori jedna priča. Francuski filmski producent Anatol Doman, koji se proslavio saradnjom sa Godarom, Ošimom i Vendersom, i pesnik Andre Pjer de Mandijarg, upoznali su Ljubu sa rediteljem Valerijanom Borovščikom, koji je imao ideju da napravi film o jednom danu Ljubinog života.
Borovščik je film završio istovremeno kada je Doman završio rad na „Limenom dobošu“, za koji je dobio Zlatnu palmu na festivalu u Kanu (zajedno sa Kopolinim „Apokalipsa danas“). Kada je „Limeni doboš“ počeo da se daje u bioskopima, pre početka projekcije, kao uvertira, prikazivan je dokumentarni film o Ljubi „Ljubav, čudovište svih vremena“.
Ljuba Popović nije bio samo slikar, bio je fenomen, danas bi se reklo pojava. Čovek koji do slave nije došao učešćem u rijaliti-programima, već radom. Predanim, stalnim, kontinuiranim. Živeo je slikarstvo. Slava je bila kolateralna šteta, slučajnost koja je proistekla iz divljenja okoline. Nikada je nije tražio, niti ju je želeo.
To je pokazivao na mnogo načina: neusiljenošću, dobronamernošću, skromnošću, komunikativnošću, vezanošću za Valjevo, grad u kome se nije rodio, ali je u njemu odrastao. Od Valjeva je pokušao, i u tome je u dobroj meri uspeo, da napravi kulturni centar. Osnivanjem Moderne galerije, Ljuba je u Valjevo doveo ili vratio Valjevce razvejane po svetu i podstakao ih da i oni naprave nešto za svoj grad.
Sa Valjevcima je imao poseban odnos, koji je bio mnogo više od zemljačkog. Bio im je prijatelj. Zato direktor valjevskog Narodnog muzeja, Vladimir Krivošejev, odlazak Ljube Popovića oseća kao lični gubitak.
„Ljuba je bio kućni prijatelj moje porodice, školski drug moga oca. Zajedno su odrasli i igrali fudbal u fudbalskom klubu Brđani u Valjevu“, počinje razgovor Krivošejev.
Još kao srednjoškolac, Ljuba je uticao na kulturni život Valjeva, na sasvim neobičan način, nastavlja Krivošejev. Ljuba je u to vreme bio stalni saradnik valjevskog bioskopa.
„Pošto tada nisu postojali plakati, kao danas, koje distributeri dostavljaju, već se svaki plakat spremao na licu mesta, tako da je Ljuba široj publici u Valjevu postao poznat kao autor filmskih plakata iz pedesetih godina. Po odlasku u Pariz često je dolazio u Valjevo da bi se ustalio sa otvaranjem Moderne galerije, koju mi Valjevci sa ponosom zovemo Ljubina galerija“, kaže Krivošejev.
Nažalost, nijedan od filmskih plakata koje je Ljuba Popović radio za valjevski bioskop nije ostao sačuvan.
Kako opisati slikarstvo Ljube Popovića?
„Urođen dar za kolorit i dobro savladan zanat, to je Ljuba, uz dodatak opijenosti. Oni među nama koji, gledajući sliku, tragaju za retkim zadovoljstvom da vide nove, čiste, životne poteze kičicom, raspoređene tako kao da govore neki jezik ili emituju neku neznanu muziku, imaju čime da napajaju oči na celoj površini i u svim zakucima Ljubinih slika“, zapisao je francuski pesnik i Ljubin prijatelj Andre Pjer de Mandijarg 1972.
Novinar i bivši direktor Srpskog kulturnog centra u Parizu, Živadin K. Mitrović, opisujući Ljubino slikarstvo citira italijanskog kritičara Đorđa Di Đenovu, koji je o Ljubi Popoviću svojevremeno rekao da Ljuba pripada vizionarskom slikarstvu romantičarske intonacije.
„Jedna od njegovih poslednjih izložbi bila je u galeriji RTS, gde su Beograđani mogli da vide nekoliko njegovih dela iz različitih faza. Na početku je pripadao ’surovim likovima‘, da bi se na kraju njegovo slikarstvo romantičarski razlegalo u jednu paletu koja više liči na romantičarski pejzaž u izmaglici kroz koji se posmatrač probija gledajući zanimljive detalje“, objašnjava Mitrović.
On je, kaže, više puta posećivao Ljubin atelje u pariskoj ulici Val D‘Gras, u koji je dolazio svako jutro u 8 sati, a odlazio sa prvim mrakom.
„Za razliku od drugih slikara, on je držao štafelaj jedno desetak metara udaljen od palete. Svaki put se odalji od platna desetak metara, uzme kičicom boju, trči do platna i onda nanosi boju. Rekao bih da se bavio gimnastikom slikajući i sa te daljine je mogao da uočava šta mu se na slici dopada ili ne i šta bi trebalo doraditi“, opisuje Mitrović Ljubin način slikanja.
Njegov način slikanja, originalan i neponovljiv, nemoguće je falsifikovati jer su se njegove vizije, nastajući od prvobitne maglovite ideje, neprestano menjale i dopunjavale, tako da poslednji sloj slike nikada nije i jedini.
Ipak, niko bolje od pesnika nije mogao da opiše Ljubino slikarstvo. Alen Boske je u čast Ljube Popovića napisao i poemu:
Ti slikaš grobnice očiju.
Ti kazuješ kolevku usana.
Ti slikaš pakao.
Ti slikaš raj.
Ti slikaš pakao u raju.
Ti slikaš raj koji prihvata pakao kao što vlastelin prihvata slepog muzičara.
Ti kažeš da treba reći jako crveno jako plavo jako zeleno.
Ti kazuješ reči protiv materije. Ti kazuješ tišinu koja urla. Ti kazuješ poreklo na koje se računa, jako odbojno.