Da nije Dunava koji je promenio tok, Hrvatska bi mogla da se pohvali da je 26 godina posle nezavisnosti ostala u avnojevskim granicama, da kontroliše gotovo stoprocentno etnički čistu teritoriju, jer je konstitutivni narod nekadašnje socijalističke republike proterala, povratnike zastrašila optužbama, a ono malo Srba što se u njoj danas nalazi tretira kao kamenje vezano za noge, iako suštinski konstantno posipa katran po tim „bukagijama“. Članica je Evropske unije i NATO-a, zarađuje od turizma, dobra je u rukometu, fudbalski prvak joj je do ove sezone redovno igrao u ligi šampiona, predsednica joj je videla Trampa uživo…
Jedino što ovoj „devojci“ u najboljim godinama sreću kvari jeste komšinica Srbija, sa kojom sve Vlade (osim Sanaderove) vode neprekidni verbalni rat, tako što se napadima brane od navodnih nasrtaja iz Beograda. Čak je nedavno, posle dugo vremena, uspela da je pobedi u vaterpolu, ali džaba, Srbija je misao sa kojom se budi i leže. Navika je od realnosti jača.
Bildovanje šovinizma
Od razbijanja i uklanjanja tabli sa ćiriličnim natpisima, preko pokušaja rehabilitacije ustaškog režima, do ploča sa nacističkim pozdravima na mestu koncentracionog logora, ova država je ozbiljno zabrazdila u radikalnu desnicu, o čemu piše ne samo štampa iz regiona, već i zapadni mediji poslovično decenijama naklonjeni ovoj državi, koja ne voli da joj kažu da je balkanska.
Broj fizičkih pretnji i napada na srpsku manjinu je u porastu, sve više je krivičnih dela motivisanih etničkom mržnjom, nesmanjena je diskriminacija na osnovu nacionalnog porekla, a grafiti nacističkih, fašističkih i ustaških simbola su uobičajena pojava na ulicama gotovo svih tamošnjih gradova.
Sve navedeno se progresivno umnožava tokom izbornih kampanja, a u periodima između izbornih ciklusa političari kao da se trkaju ko će više zapljunuti Srbiju.
Tek što je predsednica Kolinda Grabar Kitarović poručila Srbima da mogu zajedno proslavljati „Oluju“, a ministar pravde Dražen Bošnjaković saopštio da ploča sa natpisom „Za dom spremni“ ostaje u Jasenovcu, pomoćnik ministra hrvatskih branitelja Stjepan Sučić je na konferenciji „Proces ekshumacija i identifikacija posmrtnih ostataka lica nestalih na području Republike Hrvatske“ rekao da „sve zlo u regionu dolazi iz Beograda“.
Umesto da se radi na ubrzanju procesa traženja nestalih lica, informisanja članova porodica i šire javnosti o problemima i preprekama koje osporavaju ovaj proces, što je bio cilj konferencije, Sučić je prebrojavao koliki deo teritorije Hrvatske je bio okupiran i vratio se čak u devedesete, ocenjujući da je „ideja velike Srbije i Memorandum SANU krenuo iz Beograda i da su svi ratovi na području bivše Jugoslavije posledica te ideje“.
Stanje na terenu, pak, govori sasvim drugačije. Ako su prafraziranja istorije donekle i slobodna, činjenice su svete.
Brojeve ne možeš istrgnuti iz konteksta
Prema rezultatima popisa iz 2011. u Hrvatskoj živi 186.633 Srba, a srpski narod čini 4,36 odsto ukupnog stanovništva, pa se ispostavilo da je broj Srba smanjen za 14.998 u odnosu na 2001. godinu. Na spisku Dokumentacionog centra „Veritas“ nalazi se još 1.909 osoba srpske nacionalnosti koji su nestali od 1991. do 1995. godine. Veritas tvrdi da raspolaže pouzdanim podacima za još oko 385 registrovanih grobnih mesta „u kojima se nalaze neidentifikovani posmrtni ostaci smrtno stradalih Srba na pomenutom području i u istom periodu, koji, isključivo zbog opstrukcije hrvatske strane, čekaju na ekshumacije“.
Dakle, na delu je očigledno bežanje od ozbiljnih problema, jer tamošnja politička kultura, čija je „Oluja“ jedno od glavnih pogonskih goriva, izbegava susretanje sa samim sobom, a hroničari sve dovode u vezu sa manjkom identiteta i istorijskom nedovršenošću koja se zamagljuje mantrom o Srbiji.
Dok zlo čine i na zlo žmure, istovremeno upiru prstom ka Beogradu kao epicentru zla.
Međutim, ključno pitanje je šta bi mislili, govorili i radili da Srbije nema?
