Ono što je najnovije je najava tamošnjeg premijera Zorana Milanovića kako će Hrvatska blokirati put Srbije ka Evropskoj uniji ukoliko ne bude promenjen zakon o ratnim zločinima koji procesuira sve ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije. Ovaj zahtev, pored još nekoliko, hrvatski poslanici su u Evropskom parlamentu pokušali da uvrste u rezoluciju o Srbiji, ali je spoljnopolitički komitet Evropskog parlamenta to odbio. Hrvatski premijer nije krajem prošle godine došao u Beograd na regionalni samit 15 premijera i Kine, pod izgovorom da se zvanična Srbija nije ogradila od izjava Vojislava Šešelja. Nešto ranije prošle godine, tadašnji hrvatski predsednik Ivo Josipović kritikovao je predsednika Srbije Tomislava Nikolića što je bunjevačkim Hrvatima u Vojvodini poklonio udžbenike na ćirilici, tvrdeći da je taj potez, ’kontinuitet politike koja asimiluje Hrvate u Srbiji‘“.
Sporovi su nastavljeni i posle izbora nove hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović, koja je u prvim izjavama posle izborne pobede nekoliko puta pominjala Vojvodinu u takvom kontekstu na osnovu kog je srpska javnost mogla shvatiti da hrvatska predsednica smatra da je Vojvodina samostalna država.
Uzlazni trend ili trenutno otopljavanje
Najzad, srpski premijer Aleksandar Vučić je otišao na zvaničnu inauguraciju nove hrvatske predsednice, a nedavno je Kolinda Grabar Kitarović saopštila kako sa srpskim vlastima želi da uspostavi dijalog radi rešavanja problema na temelju politike čistih računa. Ona je napomenula da će Hrvatska „pružiti Srbiji svu podršku na putu članstva u Evropsku uniju, ali i insistirati na sprovođenju svih kriterijuma za članstvo, uključujući i položaj manjina“.
Profesor međunarodnih odnosa na Fakultetu političkih nauka Ivo Visković ističe kako nije saglasan sa onima koji kažu da se ove dve države nalaze u fazi lošijih odnosa, ali naglašava i da je sigurno kako nisu ni u „idiličnoj“ u fazi. On smatra da se Srbija i Hrvatska trenutno nalaze u prevazilaženju zastoja. „Prvo poseta premjera Vučića Zagrebu, koja je bila hrabar ali odlično smišljen potez, a sad sa druge strane reakcija koju su hrvatski zvaničnici pokazali, pokazuje da se dve države nalaze u uzlaznom periodu“, konstatuje Visković za Sputnjik.
Sa druge strane, prema istoričaru Čedomiru Antiću, odnosi ove dve zemlje su na veoma niskom nivou. „Ako bih ocenjivao školskim ocenama dao bih dva minus, i to samo zato što je srpska strana već 20 godina potpuno pasivna i podstiče mazohizmom sadizam hrvatskih elita. Za razliku od hrvatskih vlada, izuzev Sanaderove, koje žive od nerešenih problema u odnosima dve zemlje, srpske vlade žele da problemi budu prevaziđeni ali ne i rešeni. Isto onako kao što su bežali od saradnje sa Hagom da ne bi izgubili vlast, tako žele da se sva pitanja, pa i ona gde su Srbi i Srbija teško oštećeni, jednostavno zanemare, zaborave i konačno sami od sebe reše“, tvrdi Antić za Sputnjik.
Previše nerešenih problema
Srbija i Hrvatske imale su i periode dobrih, ili barem korektnih odnosa za vreme vlasti Ive Sanadera u Hrvatskoj, i Vojislava Koštunice u Srbiji. Srpska manjina u Hrvatskoj je za to vreme poboljšala svoj položaj, za šta zasluge većina pripisuje Ivu Sanaderu. Ono što je spajalo nekadašnje predsednike Srbije i Hrvatske Borisa Tadića i Ivu Josipovića, bila je dobra saradnja na polju borbe protiv organizovanog kriminala i evrointegracija. Tema njihovih susreta bila je i hrvatska tužba i srpska prtivtužba za genocid, koje je, posle 16 godina, sud u Hagu ove godine odbacio u potpunosti.
Dve zemlje prešle su put od hrvatskog priznanja nezavisnosti Kosova, preko svedočenja u Hagu i oproštajne posete Stjepana Mesića Kosovu. Problemi su se i pojavili posle oslobađajuće presude Haškog suda hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču.
Krupno sporno pitanje je akcija Oluja. Srpske vlasti (sve) redovno podsećaju da je u njoj ubijeno i nestalo dve hiljade i da je proterano 250.000 Srba, dok se u Hrvatskoj Oluja slavi kao „Dan pobjede“. Hrvatski političari je nazivaju „legitimnom vojnom akcijom“, naglašavaju kako niko ne sme baciti ljagu na Oluju koja je „sjajna i čista pobjeda, izvojevana hrabrošću i mudrošću“.
Savo Štrbac, predsednik Informaciono-dokumentacionog centra „Veritas“, naglašava da je on od onih koji su pozdravili pobedu Kolinde Grabar Kitarović, kako kaže, iz praktičnih razloga. „Posle rata su se u Hrvatskoj na vlasti smenjivali i levi i desni, i koalicija na čelu sa HDZ-om i koalicija na čelu sa SDP-om, a Srbi su pomake, kakve takve, pravili kad su ovi desni bili na vlasti, a kad su bili ovi levi situacija je bila ista ili gora, odnosno stagnacija ili nazadovanje“, precizira Štrbac za Sputnjik. On dodaje da ovakva situacija na prvi pogled deluje apsurdno, ali da je zapravo logično jer prema njemu stranke kao HDZ, koje su bile vodeće u ratu, ako nešto hoće to mogu mnogo lakše realizavati nego oni koji nisu imali vlast u toku rata.
Pored ovih, problem je i granica na Dunavu, jer Srbija smatra da ona treba da ide sredinom reke, dok Hrvatska traži da to bude po katastarskom posedu, budući da smatra da se tok Dunava pomerio. Srbija još kao problem ističe neravnopravan tretman koji imaju srpske kompanije u Hrvatskoj. Odnosi između Srbije i Hrvatske se, pride, prelamaju i u odnosu prema Bosni i Hercegovini.
Položaj povratnika, manjina i istraga nestalih
Prema godišnjem izveštaju za zemlje zapadnog Balkana „Amnesti internešnela“, u Hrvatskoj je nastavljena diskriminacija Srba i Roma, stopa istraga i procesuiranje ratnih zločina ostala je na niskom nivou, Srbi se suočavaju sa diskriminacijom prilikom zapošljavanja u javnom sektoru i povraćaja stanarskog prava, a dodaje se i da je Hrvatska nastavila da odugovlači sa usvajanjem sveobuhvatnog pravnog okvira koji bi regulisao status svih civilnih žrtava rata i njihov pristup odšteti. Ova organizacija podsetila je i na slučajeve kad je grupa hrvatskih veterana zahtevala zabranu upotrebe dvojezičnih tabli u Vukovaru.
Otvoren je i problem nestalih kojih je u ovom trenutku u Hrvatskoj 2.131, prema evidenciji Međunarodnog komiteta Crvenog krsta. Predsednika Komisije za nestala lica Vlade Srbije Veljko Odalović nedavno je izjavio da Hrvatska od Srbije traži podatke za oko 900 osoba hrvatske nacionalnosti, a Srbija od njih podatke za 1.868 osoba. Prema podacima „Veritasa“ na prostorima hrvatske teritorije nestao je 1.901 Srbin. Od ovog broja 69 odsto je bilo civila, od čega 27 odsto žena, dok Hrvati traže 865 nestalih.
Srpske manjine u Hrvatskoj ima svega 3,5 odsto (od 13 odsto koliko je bilo pre rata), organizovani su, a u nekoliko hrvatskih vlada su imale učešće. Glavni problem povratka izbeglica su loši politički odnosi, liste za ratne zločine, pitanje stanarskih prava i najzad, pitanje od čega će živeti kad se vrate. Studija UNHCR-a iz 2010. pokazuje da je registovano 130.220 povratnika srpske nacionalnosti.
Bilaterala u budućnosti
Prema istoričaru Čedomiru Antiću, postoje dva puta budućih odnosa Srbije i Hrvatske. Prvi je da Srbija nastavi dosadašnju politiku i postane satelit Hrvatske. Drugi put, naglašava Antić, nikako nije put prema politici Vojislava Šešelja, već reciprocitet u odnosima.
Profesor Ivo Visković, pak, kaže da je u ovom trenutku teško oceniti odnose koji prevladavaju, ali smatra kako je u Hrvatskoj više onih koji su za to da se Srbiji ne postavljaju uslovi koji bi uticali na usporavanje njene integracije, jer to nije u interesu same Hrvatske. Visković naglašava da će presudno biti kako budu definisani međusobni interesi i gde dve zemlje budu našle zajednički interes.
