Rezultate „bregzita“, škotskog referenduma o izlasku iz Velike Britanije, izjašnjavanja građana u Italiji, Švajcarskoj, ali i u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori — vodeće sile Zapada su prihvatile kao čin demokratskog izjašnjavanja građana.
Referendume u Srbiji devedesetih godina prošlog veka, ali i u Republici Srpskoj u savremeno političko doba iste te zapadne kolevke demokratije ne priznaju. Sada je na udaru i najava Milorada Dodika da bi mogao da raspiše referendum o NATO-u.
Zašto se Srbima ne dopušta pravo ne samo na samoopredeljenje, već i na referendumsko izjašnjavanje o suštinskim državnim pitanjima?
Referendum se obično definiše kao oblik neposredne demokratije, kada se građani izjašnjavaju da li su za ili protiv određenog zakona, akta, političke ili neke druge odluke koju su vlasti donele ili predlažu da je donesu.
Švajcarski politički sistem, na primer, podrazumeva neposredno učešće građana u vlasti i referendumi u toj zemlji održavaju se gotovo svake godine, a građani se izjašnjavaju kako o najvažnijim pitanjima za zemlju, kao što su bili referendumi za učlanjenje Švajcarske u EU ili za pristupanje UN, tako i o pitanjima koja se tiču lokalnih zajednica.
Poslednji veliki švajcarski referendum, koji je privukao veliku pažnju svetskih medija, održan je juna 2016. godine, kada su se građani izjašnjavali o „bezuslovnom osnovnom prihodu“, odnosno o tome treba li svaki švajcarski građanin svakog meseca od države da dobija 2.254 evra, bez obzira da li radi ili ne. Rezultat referenduma bio je negativan.
I Srpska i Srbija daleko su od države blagostanja da bi građani mogli da traže održavanje referenduma ovakvog tipa. U našim krajevima u modi su drugačija pitanja i tiču se političke orijentacije država. Tako je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik najavio održavanje referenduma o pristupanju RS, odnosno BiH NATO-u, što je izazvalo bes u Sarajevu, ali i u zapadnim krugovima.
Referendum ima smisla i opravdanja samo ako je pitanje koje se postavlja jednostavno i ako se na njega odgovara sa da ili sa ne, kaže profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Kosta Čavoški, te je njegov savet da se na budućem referendumu u RS postavi pitanje „Da li ste za to da RS i BiH uđu u NATO ili ne?“.
„U Švajcarskoj se referendumi često održavaju povodom pitanja koja nisu tako jednostavna, kao što su dopune zakona ili Ustava. Takav referendum je sporan, iako se tamo veliki broj odluka donosi putem referenduma. Otuda mislim da kada je u pitanju izglasavanje zakona referendum nije najpogodnija forma za donošenje odluka jer tu nema rasprave“, kaže Čavoški.
Međutim, dok švajcarske ili norveške referendumske odluke zapadne sile priznaju bez pogovora, referendumske odluke u RS po pravilu su problematične. Tako je bilo i sa poslednjim referendumom održanim u RS, o proslavi dana te republike.
Iako se većina građana Srpske izjasnila da se slavi 9. januar, dan kada je Srpska osnovana, takozvana međunarodna zajednica nije priznala odluku referenduma, štaviše pred njegovo održavanje vršeni su pritisci da se referendum uopšte ne održi.
Da li će referendum biti priznat ili ne zavisi od realpolitičkih interesa, kaže Čavoški.
„Nikakvim se oni tu načelima ne služe. Kada su se, recimo, Slovenija i Hrvatska otcepljivale od SFRJ, onda je takozvana međunarodna zajednica smatrala da je to legitimno. Onog trenutka kada se Krim, koji je prevashodno naseljen Rusima, posle referenduma na kojem je ogromna većina glasala za otcepljenje od Ukrajine, pridružio Rusiji, pod kojom je ranije bio nekoliko vekova, i dan danas svi to osporavaju. Kao što vidite, da li će se nešto priznati kao valjana odluka na referendumu ili neće, ne zavisi od pravnih načela, jer toga nema u međunarodnim odnosima, nego od realpolitičkih interesa“, objašnjava Čavoški.
Da sve zavisi od interesa velikih sila slaže se i Slobodan Orlović, profesor ustavnog prava na Pravnom fakultetu u Novom Sadu.
Za referendumom, iako važi za najdemokratskiju instituciju, ne poteže se često u svetskim demokratijama, podseća on. Američko i nemačko zakonodavstvo uopšte ni ne poznaju instituciju referenduma, dok na postjugoslovenskom prostoru referendum ima negativnu konotaciju, jer raspad SFRJ započeo je upravo referendumima sa, kako Orlović kaže, određenom diskriminacijom Srba. Najvažniji nedostatak referenduma, prema Orlovićevim rečima, jeste pitanje da li je narod, kao nosilac suverenosti, dovoljno kompetentan da odlučuje o složenim državnim pitanjima.
Šta bi se dogodilo kada bi, hipotetički rečeno, u Srbiji bio raspisan referendum o pristupanju Srbije NATO-u? Na to pitanje profesor Orlović odgovara da, prema odredbama Ustava, referendum može biti raspisan povodom promene Ustava ili na zahtev sto hiljada građana ili većine svih poslanika.
„Tada Narodna skupština može da raspiše referendum o bilo kojem pitanju iz svoje nadležnosti, ali ne može na taksativno navedene teme. Jedna od tih tema je i raspisivanje referenduma o preuzetim međunarodnim obavezama iz međunarodnih ugovora. Tako da se postavlja pitanje da li bi Narodna skupština bila ovlašćena da raspiše takav referendum ukoliko bi ministar spoljnih poslova ili predsednik Vlade već potpisali takav ugovor“, kaže Orlović.
Referendum o eventualnom pristupanju Srbije NATO-u mogao bi jedino da bude raspisan pre potpisivanja bilo kakvog pristupnog ugovora.
Prema rečima Čavoškog, odluka o raspisivanju eventualnog referenduma za pristupanje Srbije NATO-u zavisi od prethodne procene zapadnih sila kakva će biti odluka. Čavoški podseća na situaciju u Crnoj Gori — procena je bila da će se građani izjasniti protiv pristupanja njihove zemlje NATO-u i referendum nije bio održan.
Od iste procene zavisi, kaže Čavoški, i priznanje takvog referenduma. Ako odluka bude pozitivna, oni će ga priznati.
„Ako se održi referendum gde bi odluka bila negativna, onda se zna da se referendum ne može ponovo raspisati za duži broj godina. To je sad slučaj u Velikoj Britaniji. Tamo ima predloga da se ponovi referendum o izlasku iz EU. Međutim, ljudi rasuđuju da je odluka već doneta, ona je pala i to ne može ovako, pa onako, nego mora da se poštuje volja naroda, a ne treba mu dosađivati i postavljati mu isto pitanje“, zaključuje Čavoški.
