Na posetu vatikanskog državnog sekretara Pjetra Parolina Moskvi iz svih krajeva sveta gledaju sa punom pažnjom, i mnogi očekuju kakav će biti krajnji ishod razgovora najviših ruskih državnih i crkvenih funkcionera sa „Brojem dva“ Vatikana.
Na Parolinovu posetu može se gledati kao na nastavak intenzivne saradnje koja je svoj zamajac dobila susretom pape Franje i patrijarha Kirila na Kubi februara prošle godine. Od tada, saradnja dveju država ušla je u novu fazu, čija je kruna, do Parolinove posete, bilo prenošenje moštiju Svetog Nikole iz Italije u Rusiju.
Međutim, dijalog između Katoličke i najveće pravoslavne crkve samo je jedna strana rusko-vatikanskih odnosa. Ove odnose trebalo bi posmatrati iz šire perspektive, kao nastavak papine politike i deo zaokreta koji on pravi.
Sudeći prema pisanju katoličke štampe, Vatikan lagano prestaje da se oslanja na SAD kao na jedan od stubova katoličanstva u budućnosti. O tome svedoči i članak koji su napisala dva papina bliska saradnika i prijatelja, ljudi u koje papa Franja ima puno poverenje, Antonio Spadaro i Marselo Figeroa, koji je izašao u jezuitskoj publikaciji „La čivilta katolika“.
Spadaro i Figeroa savez između katoličkih integralista i evangelističkih fundamentalista u SAD označavaju terminom „ekumenizam mržnje“, što je mnoge analitičare vatikanske politike ponukalo da ga označe kao programski tekst za zaokret u politici Vatikana prema Istoku, Rusiji i Kini, kao plodnom tlu za uspostavljanje dijaloga u kontekstu rastućeg individualizma i sekularizma na Zapadu. Takva politika takođe opravdava Franjin nadimak, „Geopolitički papa“, koji mu je dao Lučo Karačolo, urednik italijanskog geopolitičkog časopisa „Limes“.
Koliko značaj Parolinova poseta ima, može se pokazati i time što se dobar deo dokumentarnog filma „Papa Franja, papa dijaloga“, emitovanog na italijanskoj televiziji RAI, bavi njegovim pripremama za put u Moskvu.
„U Rusiju idem kao papin saradnik. Kao saradnik onoga čija je želja da izgradi mostove sa ciljem da se što više približimo, razumemo i pokrenemo dijalog u svetu“, rekao je Parolin u filmu o svojoj poseti Moskvi.
Film daje i pregled papinih aktivnosti na uspostavljanju dijaloga, ali i osvrt na spoljnu politiku Vatikana, koju Parolin opisuje kao usmerenu na realne faktore.
Papa se veoma često nalazio na udaru nezadovoljnika na Zapadu, ne samo katoličkih vernika, zbog svog, kako su govorili, udvaračkog stava prema ruskom predsedniku Vladimiru Putinu.
Papa je bio sumnjičav prema zapadnjačkoj matrici prema kojoj vladine snage u Siriji koriste hemijsko oružje, a takođe nije istupio protiv ruskog prisajedinjenja Krima.
Ovakvi papini stavovi tumače se na različite načine. Sirijski hrišćani u vladinim snagama i ruskom kontingentu vide svoje zaštitnike, za razliku od pobunjenika i terorista koji su svi, manje ili više, islamski fundamentalisti.
Drugi branioci papinih stavova smatraju kako, da nije bilo njegovog uzdržanog stava, nikada ne bi došlo do istorijskog susreta u Havani. Treći, ekstremniji, smatraju da je papa posvećen ispunjenju „trećeg proročanstva iz Fatime“, prema kome se Bogorodica javila jednoj portugalskoj devojčici i zamolila za „posvećenje Rusije u mom bezgrešnom srcu“.
Na opasnost od vatikanskog prozelitizma upozorava i Igor Šatrov, zamenik direktora moskovskog Nacionalnog instituta za razvoj savremene ideologije.
„Mislim da će rusko-vatikanski odnosi uvek biti između ove Scile i Haribde: sa jedne strane, želimo mir i saradnju, sa druge strane, bojimo se da izgubimo uticaj na teritorijama koje smatramo našim“, kaže on.
Na Zapadu se takođe može primetiti da se Parolinova poseta tumači i kao uvertira za papinu posetu Moskvi. Šatrov u to nije ubeđen. Iako su se odnosi Moskve i Vatikana poboljšali, kaže on, uslovi za papinu posetu ruskoj prestonici još nisu stvoreni:
„Kada govorimo o Parolinovoj poseti, strani mediji se pitaju da li on dolazi da vodi pregovore u ime Zapada i da li su njegovi stavovi usaglašeni sa zapadnim elitama, ili je Vatikan, u ovom slučaju, inicijator dijaloga i preduzima samostalne korake. Lično mislim da Vatikan ima nezavisan stav i da zastupa interese katolika, a ne kolektivnog Zapada“.
Profesor Aleksandar Čubarjan sa Instituta za opštu istoriju Ruske akademije nauka kaže da su vatikansko-ruski odnosi u usponu, i da se oni poklapaju kada su u pitanju Bliski istok, Sirija i borba protiv terorizma. Međutim, kaže Čubarjan, postoje i brojne nesuglasice između katolika i pravoslavaca.
„Ono što ih ujedinjuje jeste razumevanje značaja hrišćanskih vrednosti za savremeni svet. Rusija je višekonfesionalna zemlja, i njeno jedinstveno iskustvo je veoma važno za Vatikan, koji u ovom trenutku aktivno uspostavlja kontakte sa islamskim svetom, kao i sa drugim religijama“, objašnjava on.
Nesuglasice su brojne, a pitanje Ukrajine je među onima oko koga će ruska i vatikanska strana teško postići saglasnost. Vatikan je u Ukrajinu dosad poslao oko 12 miliona dolara pomoći, a stav ukrajinskih katolika i unijata prema Rusiji izrazito je negativan. Takođe, jedna od prepreka u odnosima je i rusofobični stav katoličkih istočnoevropskih zemalja, naročito Poljske, prema Rusiji.
Najveću prepreku predstavlja papin stav prema saradnji SAD i Rusije. Papa je u nedavnom intervjuu za italijanski list „Republika“ rekao da oseća strah od „veoma opasnih alijansi između sila koje imaju iskrivljen pogled na svet“, pomenuvši Rusiju i SAD kao primer.
Na taj način papa se distancirao od tradicionalne vatikanske politike, da podržava dijalog između dve supersile, što bi moglo da ukazuje na njegov strah od alijanse Putin—Tramp.
Sa druge strane, ni većina pravoslavnih vernika u Rusiji nema poverenja u papine namere. Prema istraživanju američke agencije Pju, svega 17 odsto pravoslavaca u Rusiji priželjkuje zajednicu sa katoličkom crkvom. Većem broju podržavalaca ove ideje nisu doprinele ni mošti Svetog Nikole, kojima se u Moskvi i Sankt Peterburgu poklonilo više od milion vernika.
