Zapadni krajevi Ukrajine pretežno su pod uticajem Zapada i za njih je Rusija neprijatelj. U tim delovima zemlje najviše ima unijata i pripadnika raskolničkih „crkava“. U istočnim krajevima Ukrajine u većini su oni koji podržavaju veze sa Rusijom i pripadnici su kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovske patrijaršije (UPC MP), koja je pod jurisdikcijom Ruske pravoslavne crkve.
Istorija napada na UPC MP u Ukrajini nije nova, ali se progoni i pogromi nastavljaju i intenziviraju. Samo u periodu od 2014. do 2016. godine, UPC MP je oteto 40 hramova.
Kijev je sada spremio dva zakona za razbijanje ove crkve. Rusija i Moskovska patrijaršija se u nacrtu zakona formalno ne pominju, ali svima je jasno da je on uperen upravo protiv Crkve koja priznaje vrhovnu versku vlast „zemlje-agresora“.
Jedan od njih će, ako bude usvojen i stupi na snagu, omogućiti kijevskom režimu da stavi van zakona Ukrajinsku pravoslavnu crkvu Moskovske patrijaršije, a drugi će ozakoniti oduzimanje njenih crkava i manastira i crkvene imovine.
Konflikt pravoslavnih vernika i unijata u Zapadnoj Ukrajini ima duboke istorijske korene, još od 16. veka. U Brestu je 1596. godine deo pravoslavnih episkopa Zapadne Rusije, koja je tada bila okupirana i nalazila se u sastavu poljsko-litvanske države Žeč Pospolita zaključio „uniju“ — savez sa Rimokatoličkom crkvom.
Suština unije bila je u tome da su unijati priznali katoličko veroučenje i vrhovnu vlast pape, uz očuvanje istočnog obreda na crkvenoslovenskom jeziku.
Nakon što su sklopili savez sa Rimom, nazvani su „grko-katolici“ ili „unijati“. Uz podršku poljske vlade i Katoličke crkve počeli su nasilno da nameću unijatstvo na teritoriji današnje Ukrajine i Belorusije.
Za vreme Drugog svetskog rata, ukrajinski unijati su aktivno sarađivali sa nacističkim okupatorima, a 1946. godine sovjetska vlast je zabranila rad Ukrajinske grčko-katoličke crkve na teritoriji SSSR-a.
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih, ta crkva je pravno priznata. Do tada se u regionu formirala velika pravoslavna zajednica, koja se nalazi pod jurisdikcijom Moskovske patrijaršije.
Unijaćenje, koje i danas traje, glavni je problem u odnosima Ruske pravoslavne crkve i Rimokatoličke. Upravo je na to usmeren rad brojnih katoličkih misionara iz inostranstva, koji su došli u Rusiju i druge zemlje ZND.
Nerešeni problemi između dve crkve su bili razlog zbog kojeg papa Jovan Pavle Drugi nije posetio Rusiju, uprkos njegovoj dugogodišnjoj želji da dođe u tu zemlju. Čak je i njegov planirani susret sa ruskim patrijarhom Aleksijem Drugim, 1997. u Gracu, bio otkazan.
Portparol Ruske pravoslavne crkve Vladimir Legojda rekao je za Sputnjik da „Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije, gotovo tokom cele postsovjetske epohe, doživljava diskriminaciju iz religioznih, nacionalnih i političkih razloga. Posle 2014. godine ta diskriminacija se veoma aktivizirala i intenzivirala“.
„Crkva je već navikla na činjenicu da u svakom trenutku može da se desi bilo šta, počev od otimanja lavri, Kijevsko-pečerske lavre, do ubistva nastojnika hramova. Došlo je dotle da takve stvari moraju da budu opravdane na zakonodavnom nivou“, kaže za Sputnjik filozof i politikolog Arkadij Maler, šef intelektualnog kluba „Katehon“, član Sinodalne biblijsko-bogoslovske komisije Međusaborskog prisustva Ruske pravoslavne Crkve.
Maler navodi da je unijaćenje u Ukrajini „politički projekat Vatikana“ i instrument agresije na ruski svet. Kako dodaje, veze unijata i desničarskih, ultranacionalističkih organizacija u toj zemlji su jake i neraskidive.
„Vatikan je u svojoj istoriji imao mnogo takvih projekata, a većina njih je propala. Međutim, upravo je ukrajinsko unijaćenje uspešno realizovano. Skoro ceo zapadni deo Ukrajine čine unijati. Unijatstvo je jedino konceptualno, religijsko i ideološko utemeljenje ukrajinske nezavisnosti od Rusije, tj. Ukrajine kao ’ne-Rusije‘. Zato će se interesi unijatske crkve i interesi antiruskog ukrajinskog nacionalizma uvek duboko poklapati i presecati, ako već nisu u potpunosti identični“.
„Objektivnosti radi, papa Franja je govorio o tome da unijaćenje možda i nije put kojim bi trebalo ići. Moguće je da je to iskreno i mislio. To je nekada bio uspešan projekat, a danas on ima probleme. I to je Vatikanu jasno. Zato se danas koriste nove, složenije tehnologije. Ali, uprkos tome, unijatstvo i dalje postoji, njega nisu ’zatvorili‘, nisu ugasili, rasformirali. Naravno, Vatikan i nije pokretao taj projekat da bi ga ugasio, ali su svesni velikih problema, i vrlo je moguće da su rešili da deluju drugim putem. Ali, taj put i dalje će se razvijati“, ističe Arkadij Maler, dodajući da je u atmosferi haosa, kakav vlada u Ukrajini, teško dati ocenu da li uticaj unijata slabi ili raste:
„Radi se o tome da je danas Ukrajina teritorija apsolutnog haosa — haosa koji mahom kontroliše Brisel, a veoma slabo Kijev. Ne zaboravimo da unijati imaju svoje konkurente, a to su Kijevska patrijaršija, Ukrajinska pravoslavna autokefalna crkva i druge raskolničke ’crkve‘. I ove crkve neće tek tako odustati od svojih ciljeva u korist unijata. Ali, bez sumnje, pred Rusijom, celim ruskim svetom i ruskom crkvom oni su svi jedinstveni, ujedinjeni, jer im je to najvažnije. Ruski svet i ruska crkva su njihova najveća glavobolja i problem. Ipak, smatram da će unijatstvo sve više dobijati na popularnosti među ukrajinskom nacionalistički orijentisanom inteligencijom, a ne među širokim masama“, zaključuje Maler.
