Nezadovoljstvo kojim se nastavlja tradicija „arapskog proleća“ prati logiku protesta u Tunisu, Egiptu, Libiji i Siriji 2011. godine. Demonstranti su počeli od negodovanja zbog ubistva trgovca ribom Muhsina Fikrija, a sada traže smenu vlasti.
Usred neprekidnih masovnih demonstracija, u Maroko (i u susedni Tunis) se vratilo već više od hiljadu bivših boraca DAEŠ-a, sposobnih da pređu na dela ukoliko padne režim.
Revolucija korisnika Fejsbuka
Priča o ribaru Fikriju, koji je pokušao na silu da vrati ulov koji mu je oduzet i tako poginuo (ili ga je ubila policija), ustalasala je Maroko još prošle jeseni. Tragični događaj sakrio je napetost koja odavno sazreva između policije i žitelja obalske provincije Rif. Usled odavno nakupljenog nezadovoljstva, protesti u znak sećanja na Fikrija su postali masovni.
S policijom se sukobila lokalna omladina koja intenzivno koristi Fejsbuk. Zahvaljujući aplikaciji koja je pokrenuta prošle godine, korisnici interneta su dobili mogućnost da direktno prenose događaje preko Fejsbuka. Istovremeno, jedan od popularnih blogera Naser Zefzafi pronašao je sebe u novoj ulozi — pretvorio se u lidera marokanskih protesta.
Internet korisnik je pokušao da prenese agitovanje preko mreže u realni život i prekinuo svojim nastupom molitvu u jednoj džamiji. Bez prevelikog protivljenja vernika, blogera je uhapsila policija, i on je sada u zatvoru.
Pored blogera, marokanski protesti imaju još dve važna učesnika — lokalnu pevačicu Silju Zijani, koja je uhapšena, ali je ubrzo i puštena, i 25-godišnjeg Imadu el Atabija, koji je protiv svoje volje postao simbol pokreta. Dvadesetog jula tokom protesta, Atabija je udario policajac i mladić je pao u komu i ubrzo umro. Demonstranti ga nazivaju mučenikom svog pokreta, koji je u arapskoj štampi dobio ime „Hirak“.
Konopljana revolucija
Pikantni aspekt marokanskih protesta jeste pitanje o uzgajanju konoplje. Istorijska provincija Rif, gde su počeli protesti, poznata je kao mesto uzgajanja ove biljke. Za legalizaciju lakog narkotika u Rifu se zalažu svi, uključujući lokalne vlasti lojalne kralju. Ipak, Muhamed Šesti je principijelan i odbija da udovolji lokalnim žiteljima.
Demonstranti zahtevaju i da se zaustavi praćenje poljoprivrednika koji izvoze konoplju u Evropu. Kao zemlja koja se graniči s Evropskom unijom, Maroko drži važan deo ovog delikatnog tržišta u evropskoj zajednici čije su pojedine članice zvanično legalizovale marihuanu. Poljoprivrednike iz Rifa, pritom, ne uznemirava činjenica da je uzgajanje konoplje protivno islamskim zakonima.
DAEŠ čeka u zasedi
Zvaničan stav marokanskih vlasti prema protestima svodi se na to da oni odražavaju samo tačku gledišta žitelja Rifa i da predstavljaju zaseban pokret. Zaista, region je u znatnoj meri naseljen etničkim Berberima. Takva interpretacija marokanskih protesta, međutim, nije dalekovida: što duže traju, to se dalje šire teritorijom kraljevstva, uključujući prestonicu Rabat i najveću luku Kazablanku.
Nezadovoljstvo žitelja Rifa prenosi se po celoj zemlji, a mnogi pronalaze sopstvene razloge za nezadovoljstvo. Ovakav scenario posebno je opasan za marokanske vlasti, pošto je revolucija u susednom Tunisu počela 2010. godine na sličan način — od zločina protiv lokalnog trgovca voćem.
Takav razvoj događaja posebno je opasan u Maroku, zemlji u kojoj islamistički pozivi nailaze na odjek. Najveći teroristički napad u Evropi u 21. veku, onaj koji se dogodio u Madridu 2004. godine, izvršili su Marokanci. Nedavno masovno ubistvo u Barseloni i napad na prolaznike u Finskoj takođe su povezani s državljanima ove kraljevine.
Evropski mediji pišu da upravo u Severnu Afriku idu hiljade džihadista koji su se borili za DAEŠ, ali su shvatili da je „kalifat“ poražen. Uvlačenje ovih ljudi u marokanske proteste može događajima da priroda neočekivani i izuzetno negativni obrt: Maroko bi mogao da postane nova tvrđava DAEŠ-a.
