Ipak, u onoj bivšoj SFRJ te knjige dočekane su u svim medijima sa podsmehom. Čak je i zvanični vojni list „Front“ imao jedan feljton gde se autor, inače poznati i priznati poznavalac vojne tehnike Stevan Korda, obračunao sa Denikenom i njegovom teorijom o drugim vanzemaljskim civilizacijama i uopšte o vanzemaljcima.
Bio sam tada student, redovno pratio „Front“ i odlučio da se javim u pismima čitalaca. Odnosno, napisao sam autoru feljtona da Deniken možda nije dokazao postojanje vanzemaljaca, ali ni on, Stevan Korda, pokoj mu duši, odavno nije sa nama a bio je izvrstan novinar, nije dokazao da vanzemaljaca nema. Znate ono: ima Boga, nema Boga.
Naravno, moje pismo nikada nije objavljeno, urednici u „Frontu“ u vreme socijalizma i samoupravljanja, kako je to bilo divno bezbrižno i mirno vreme, nisu imali razumevanje za Denikena, NLO, vanzemaljce i ostale gluposti. Da se narod ne bi plašio i bavio bespotrebnim temama, samo gubio energiju. Kao da je Deniken bio prvi rijaliti u svetu. Zapravo, sve ono što se tih godina događalo, od „letećih tanjira“ do čudnih susreta civilnih aviona na redovnim linijama sa letećim objektima, o čemu ima i pisanih svedočanstava, do čudnih pojava u vazduhu, sve je to tumačeno kolektivnom paranojom, hipnozom, elektromagnetnim pražnjenjima u atmosferi, meteorološkim balonima, vazdušnim sondama, prelamanjem svetlosti uoči oluje, pojedinačnom ili grupnom priviđenju…
Svi očevici takvih pojava proglašavani su umno poremećenim osobama čim bi pokušali da kažu da su videli nešto što se kreće brže od bilo kojeg aviona, da svetli i menja intenzitet boje, da ima fantastično ubrzanje, da se pojavljuje i nestaje iznenada…
I svi smo u bivšoj, velikoj Jugoslaviji mislili da se to događa samo na Zapadu, da to nisu „čista posla“, da je sve to, zapravo, plod tajnih operacija CIA ili KGB-a, ili su to avioni koji se eksperimentalno ispituju, a za koje se još ne zna. Godine su prolazile, Deniken je zaboravljen, NASA nas stalno iznenađuje novim informacijama o potencijalno pogodnim planetama za razvoj života. Svakog meseca imamo po jedno skoro senzacionalno otkriće NASA. Te fotke sa Marsa gde se vidi nekakva kupola koja liči na radar, te voda ispod kore neke planete, te nova planeta za koju nismo znali. Pa se javnost pita da li nas to NASA polako priprema da nam saopšti da nismo sami u svemiru. Kao da je fenomen života u svemiru život kakav mi znamo. Ili da li su ribe na Pacifiku, na 9.000 metara dubine, svesne da postoji Beograd, Moskva, Njujork, da se igraju fudbalske utakmice, snimaju filmovi i vode ratovi? A te ribe i mi živimo u istom vremenu i na istoj planeti. Mi znamo za njih, one na znaju za nas. Ili znaju, ali mi ne znamo da one znaju za nas?! Različit stepen razvoja života. Mikro i makro kosmos? Za koga smo mi u svemiru u stvari te ribe sa 9.000 metara dubine?
Dakle, da li su i nad onom bivšom Jugoslavijom ikada primećeni neidentifikovani leteći objekti, NLO, ko ih je, kada i gde video, da li su očevici tih pojava bili kredibilni ljudi, osobe od struke, i zašto su svi ćutali do danas? Odnosno, ćutali za javnost. Ima li dokaza šta su sve videli i zašto upravo sada o tome žele da pričaju?
U emisiji „Na nišanu Miroslava Lazanskog“ na Radio Sputnjiku o tome govore glavni urednik lista „Galaksija“ i naučni urednik „Politike“ Stanko Stojiljković i nekadašnji komandant jugoslovenskog RV i PVO general-pukovnik avijacije i pilot lovac Zvonko Jurjević.