Prema mišljenju autora, na ovaj način Amerika bi mogla da ostane bez ijednog prijatelja, jer šta god da je uzrok neopredeljenosti, takav stav se ne dopada praktično nijednoj zemlji.
Popularni američki pevač prve polovine 20. veka Pol Robson u jednoj kompoziciji je rekao: „Umorio sam se od života, ali se bojim da umrem“. Ovakav opis može se primeniti i na „geostratešku kognitivnu disonancu“ koju sada ispoljava Amerika u odnosima s druge dve velike države, Rusijom i Kinom, tvrdi Adam Hari.
Vašington neprestano pokazuje da ne želi rat ni s Moskvom ni s Pekingom. Naravno, ova osećanja su uzajamna. Ipak, Amerika gaji neku „čudnu ljubav prema provokacijama“ koje preduzima čim njeni odnosi s Rusijom ili Kinom počnu da dobijaju naznake poboljšanja ili makar popuštanja napetosti.
Jedan od poslednjih primera jeste potpisivanje sporazuma Pentagona i Komande Narodno-oslobodilačke armije Kine o uspostavljanju „direktnih kanala veze“ koji bi pomogli da se izbegnu nesporazumi u prilično užarenim regionima poput Korejskog poluostrva ili Južnog kineskog mora.
Izgleda kao da su SAD spremne da odustanu od dejstava koje Kina smatra neprihvatljivim, na primer, u svojim teritorijalnim vodama. Ali, iako je sporazum koji treba da smanji nivo napetosti između dve zemlje potpisan, istovremeno predsednik Donald Tramp samo što nije objavio Kini trgovinski rat zbog „krađe američke intelektualne svojine“. Stvar počinje da miriše na sankcije Kini, smatra autor.
Za Trampovu administraciju takvo nedosledno ponašanje, uostalom, već postaje pravilo. Sedmog jula se predsednik prvi put sastao s ruskim kolegom Vladimirom Putinom. Jedan od najvažnijih rezultata njihovog razgovora bio je sporazum o zajedničkoj kontroli poštovanja primirja u Siriji, kao i stvaranje zona deeskalacije. Nije prošlo ni mesec dana od toga, a Tramp je potpisao nacrt zakona o novim sankcijama Rusiji, što je, prirodno, razbesnelo Moskvu.
Ista je priča i s Iranom. Trampova administracija je „tiho, ali zvanično“ saopštila da Teheran nije narušio nijednu odredbu nuklearnog sporazuma od 2015. godine, ali SAD uporno nastavljaju da uvode sankcije ovoj zemlji, objašnjavajući to svaki put time što je ova zemlja narušila sve sporazume koji su ikada potpisani.
Prema mišljenju Adama Harija, takav odnos Vašingtona prema sopstvenoj politici stvara osećaj da su se SAD „umorile od ratovanja, ali se plaše da sarađuju“. A ni Rusija, ni Kina, ni Iran ne žele da ratuju s Amerikom. Ne žele to ni Severna Koreja, Meksiko, Sirija, Venecuela, Zimbabve i ostali.
I iako su pomaci u popuštanju napetosti pozitivna stvar, svojom nedoslednošću Amerika, naprotiv, pokazuje da se prema tome odnosi neozbiljno. Dok se analitičari ne slažu u tome da li je reč o geostrateškom planu Amerike da svuda poseju sumnju ili je Trampova administracija jednostavno neumešna, ostatak sveta strahuje od posledica do kojih može dovesti takva politika.
Na neki način umesto stare pesme Amerika priprema novi i, očigledno, ne baš popularan roman „Kako izgubiti prijatelje i više ne uticati ni na šta“, zaključuje novinar.
