Po njegovom mišljenju, SAD svakako neće poboljšati odnos sa Putinom, a ni sa samom Rusijom koja u bliskoj budućnosti, a možda i nikada, ne može i neće postati liberalna demokratija.
Uvođenje novih sankcija SAD Rusiji dovelo je do toga da su odnosi dveju zemalja na najnižem nivou još od perioda Hladnog rata, piše u svom autorskom tekstu za „Politiko“ direktor „Kisindžer asosijetsa“ Tomas Grejem, koji je od 2004. do 2007. godine bio viši direktor Ruskog odeljenja u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD. Kako primećuje autor, obe strane krive jedna drugu za ono što se dešava. Istovremeno, obe kažu kako nastoje da poboljšaju odnose i ponašaju se kao da su trenutni antagonizmi samo jedna kratkotrajna, nepoželjna i prolazna faza.
Iako mnogi u SAD za pogoršanje odnosa krive Vladimira Putina, istina je samo jedna: odnosi između dve zemlje nikada nisu bili jednostavni, a periodi saradnje su bili izuzetno kratki.
„Sjedinjene Države nisu u antagonizmu sa Putinom, već sa samom Rusijom“, podvlači Grejem.
Rusija i Amerika su suprotstavljene još od kraja 19. veka i momenta kada su SAD postale velika sila i konkurent interesima Ruske imperije u Mandžuriji.
Možda je razvoj svetskih događaja u nekom momentu promenio specifičnost ovog rivalstva, a tehnološki napredak doveo do povećanih rizika, ali su područja neslaganja ostala gotovo identična: vrednosti, sfere uticaja i principi svetskog poretka.
„Čak ni rusko mešanje u unutrašnje stvari SAD nije ništa novo. I tokom 74 godine komunističke vladavine, ta pretnja je stalno postojala“, dodaje Grejem.
Ubrzo nakon raspada SSSR-a pokazalo se da nade za bolje koordinisane odnose sa Moskvom nisu bile opravdane. Zanete antiistorijskim razlozima, SAD su smatrale da će kao rezultat pobede u Hladnom ratu imati isti odnos prema Rusiji kao i prema drugim poraženim državama i da će moći da joj nametnu ono što žele — liberalno-demokratski poredak i slobodno tržište, koji su već doveli do prosperiteta i mira na Zapadu.
Međutim, Rusija, potopljena u razornu socijalno-ekonomsku krizu, nije to baš podržala, već se više prećutno složila sa projektima Vašingtona. I onda su se, kada je Putin uspeo da obnovi rusku ekonomiju i ojača tradicionalne težnje države, ponovo pojavile istorijske tenzije između dve zemlje. Kulminacija se desila pre tri godine sa početkom ukrajinske krize, što je dovelo do potpunog kraha rusko-američkih odnosa, kaže se u tekstu.
„SAD bi konačno trebalo da spoznaju surovu istinu: Rusija u bliskoj budućnosti, a možda čak i nikada, neće postati liberalna demokratija koja se lako prilagođava zapadnim strukturama“, smatra autor članka.
U međuvremenu, ozbiljno prisustvo Rusije na svetskoj areni potkrepljuje se njenim geografskim položajem u srcu Evroazije, nuklearnim arsenalom i nesrazmernim prirodnim bogatstvima, a takođe i sve sposobnijom armijom, diplomatskim korom visoke klase i izuzetno kreativnom naučnom zajednicom koja, vrlo inteligento, usmerava napredne tehnologije na istu stranu sa ciljevima države.
Bez obzira na predviđanja o daljem opadanju Rusije, ona neće prestati da bude veliki igrač, kaže se u tekstu.
„Vašington nema drugog izbora nego da sarađuje sa Rusijom onakvom kakva ona jeste“, dodaje Grejem.
Tu se postavlja jedno veoma važno pitanje: Kako izgraditi odnose sa jednom velikom, moćnom zemljom, koja je od posebnog značaja za bezbednost u Evropi, ako ne delite iste vrednosti, a ona se, uz to, takmiči sa vama za uticaj u drugim strateški važnim regionima?
Kako se navodi u članku, jedna od opcija, u ovom slučaju, jeste odvraćanje podržano „kaznom“ u vidu sankcija, što je do sada bio osnovni izbor u vladajućim krugovima SAD.
Ali, Vašington ne može efikasno da izoluje jednu od najvećih ekonomija na svetu, posebno ako države takve ekonomske snage kao što su Kina i Indija nisu spremne da slede primer SAD.
„Sankcije će se vremenom pretvoriti u veliko razočarenje, posebno zato što se, po mišljenju Rusije, radi o odbrani njenih vitalnih interesa“, smatra Grejem.
Prema njegovim rečima, postoji bolja opcija: trebalo bi da se sa Rusijom radi na pragmatičan način i usredsrediti se na kontrolu geopolitičkog rivalstva sa ciljem da se smanji rizik od pune skale sukoba. SAD neprestano moraju da brane svoje vitalne interese, ali u isto vreme moraju biti i spremne na kompromis o drugim pitanjima, ako ona ne predstavljaju pretnju osnovnim principima Amerike.
„Vašington i Moskva moraju da shvate da rastući globalni poremećaji zahtevaju bolje izbalansiran odnos kojim bi se, ne ignorišući istorijske razlike, mogli promovisati interesi obe zemlje“, sumira stvari u tekstu za „Politiko“ Tomas Grejem.
