„Imamo mnogo opcija za Venecuelu, uključujući i moguću vojnu akciju, ako bude neophodno.“
Naravno, intervencija ne zbog lepih devojaka…
Da, opozicija u Venecueli, koja kontroliše Kongres i ima podršku Sjedinjenih Država, već godinama protestuje protiv predsednika Venecuele Nikolasa Madura, naslednika preminulog socijalističkog revolucionara Uga Čaveza. Ako slušate mejnstrim medije, navešće da je ovo razlog za njihovo nezadovoljstvo:
„Venecuela je najmizernija zemlja na svetu. Ovakvih sirotinjskih četvrti ima više od 1.000 širom grada. Država bogata naftom suočava se s najvećom stopom inflacije u svetu, stalnim nestašicama hrane i opštim osećajem da su zlatne godine bolivarske revolucije iza njih.“
Nema sumnje da vlast u Venecueli pravi i greške, ali hteo bih samo da iznesem nekoliko činjenica. Kad vidite siromašne krajeve u Karakasu, oni su sjajni za ilustraciju bede, ali ne pokazuju činjenicu da je Ugo Čavez smanjio stopu siromaštva sa 80 na 20 odsto. Naravno, ima i danas siromašnih, ali su svi oni pre Čaveza bili potpuno obespravljeni. Drugo, opozicija u Venecueli ima i te kako mračnu stranu, oni napadaju škole, Vladine zgrade, porodilišta i snose odgovornost za polovinu ubijenih u sukobima 2014. godine. Ali to Amerikance ne brine, a oni su u poslednje vreme iskreniji nego obično oko svojih namera i interesa.
„Šta da uradimo sa Venecuelom? Da intervenišemo nekako? Oni su veliki izvoznik nafte. Mi uvozimo puno nafte iz Venecuele!“.
Amerikanci da intervenišu zbog nafte? Ma nemoguće! Ali ako Amerikanci već uvoze naftu odatle, zašto im toliko smeta Vlada Venecuele? Pa, kad je Čavez početkom dvehiljaditih povećao takse za strane naftne kompanije, mnoge, poput „Ekson mobajla“, napustile su Venecuelu i počele da lobiraju protiv Venecuele u američkoj Vladi. CIA se umešala i onda se ovo desilo 2002. godine:
Čaveza je uhapsila vojska, a Pedro Karmona, korporativni gigant, postavljen je za predsednika. Bela kuća je brzo podržala vođe vojne hunte.
Okidač za vojni puč bilo je nasilje na ulicama Karakasa tokom sukoba pristalica opozicije i vlasti, a poruka vojnih vođa u kojoj su osudili nasilje snimljena je 2 sata pre nego što je nasilje izbilo. Siromašni su provalili režiju opozicije i izašli su na ulice da podrže svrgnutog Čaveza.
„Posle velikih demonstracija njegovih pristalica, Ugo Čavez je iz zatvora vraćen u glavni grad, Karakas, gde je na ceremoniji, koju je prenosila televizija, ponovo preuzeo dužnost.“
Kad su videli da ne mogu da ga uklone, Amerikanci su pustili prirodu da učini svoje. Predsednik Maduro tvrdi da je CIA zarazila Čaveza, pa je dobio rak, od kojeg je i preminuo 2013. godine. Do tada su Amerikanci predstavljali Čaveza kao diktatora, iako je od 19 izbora, Čavez pobedio na čak 18, i to dok je 80 odsto medija bilo protiv Čaveza. Ali, iako sledi Čavezovu politiku, Maduro je lakša meta za Amerikance.
„Čavezove sposobnosti ne dovode se u pitanje. Ipak, harizma se ne može naslediti.“
I taj manjak harizme kod Madura otvara mogućnost da na izborima 2018. godine izgubi vlast. Zato sada Amerikanci ekonomski podrivaju Venecuelu, potpomognuti bogatima, medijima i aktivistima opozicije, koji godinama blokiraju državu sa ciljem da Madura optuže za sve nevolje, da ga etiketiraju kao diktatora i time ospore njegov legitimitet, iako je Maduro pobedio na demokratskim izborima. Jer za Amerikance su najopasniji ti „diktatori“ koji pobeđuju na demokratskim izborima.
