Iako je pisanje Deklaracije o opstanku srpskog naroda tek najavljeno, a njeni potencijalni autori i javnost diskutuju o tome šta bi u njoj trebalo da piše, postoje i oni koji već unapred znaju kako će Deklaracija izgledati i, ni manje ni više, kakvim će ciljevima služiti.
Tako bivši komunistički funkcioner Azem Vlasi i srpski književnik Filip David već znaju da je nenapisana deklaracija isto što i memorandum SANU iz 1986.
Pošto Memorandum za njih dvojicu predstavlja programski dokument velikosrpskog šovinizma i imperijalizma, ni deklaracija o opstanku srpskog naroda ne razlikuje se mnogo od toga. Slično misli i banjalučki kulturolog Srđan Šušnica.
Međutim, sudeći prema rečima sagovornika Sputnjika, istoričara Predraga Markovića i književnika Mila Lompara, pokušaj da se nenapisana deklaracija predstavi kao relikt prošlosti, odnosno povratak u mračne devedesete, događa se zato što kritičari nenapisane deklaracije još žive u toj prošlosti. Onoj u kojoj su komiteti i ideološke komisije Saveza komunista odlučivale o podobnosti tj. nepodobnosti ljudi, dokumenata, knjiga, pesama, filmova…
Kritičari deklaracije pokazuju inerciju kao da je 1987, a oni članovi Centralnog komiteta, kaže Marković.
„Sam Memorandum SANU je jedan nacrt dokumenta. To nije neki pravi nacionalni program. Čak je pitanje koliko je uopšte nacionalni program, jer u Memorandumu SANU govori se uglavnom o Jugoslaviji. Memorandum je skica programa, tu nema mnogo nekih konkretnih predloga, sem zamerki na to da se Jugoslavija raspada i da je položaj srpskog naroda loš“, objašnjava Marković.
Ako bismo upotrebili ozbiljnije logičko razmišljanje, teško je u Memorandumu videti dosledan program za bilo šta, kaže Marković, on je skup primedbi i žalbi na situaciju u zemlji, pa i na položaj srpskog naroda. U njemu se ne pominju nikakva rešenja, naročito ne ona koja mu se spočitavaju, naročito ne etničko čišćenje. Etničko čišćenje se zapravo pominje, ali nad Srbima na Kosovu i Metohiji, što je u trenutku pisanja memoranduma bila opštepoznata činjenica, kaže Marković.
Ideja da Memorandum SANU treba demonizovati kao neku vrstu „Majn kampfa“ jeste, kaže Marković, glupa jer se ne radi o takvoj vrsti teksta.
Pravo na pisanje Deklaracije o opstanku srpskog naroda osporava se zato što se dugim trajanjem titoističkog nasleđa ustalilo mišljenje da je svako postavljanje pitanja srpskih nacionalnih prava sumnjiva i nedozvoljena stvar, smatra Milo Lompar. I to je, prema Lomparevim rečima, deo nasleđa.
„Aktuelni udeo je u tome što postaviti pitanje srpskih nacionalnih prava znači dovesti u pitanje dominantnu propagandnu matricu o prevashodnoj srpskoj odgovornosti za raspad Jugoslavije. Drugo, dovesti srpska nacionalna prava u ravnopravan odnos sa nacionalnim pravima drugih naroda protivreči zadatoj konfiguraciji sila na Balkanu, koja počiva na činjenici da se srpski nacionalni interesi podređuju svim drugim nacionalnim interesima“, objašnjava Lompar.
Ravnopravan položaj srpskih nacionalnih interesa sa nacionalnim interesima drugih naroda ne dozvoljava se usled zapadne, odnosno američke redakcije istorijskog položaja naroda na postjugoslovenskom prostoru, kaže Lompar.
Kada se govori onima koji osporavaju deklaraciju, reč je o ljudima snažne komunističke prošlosti koji su svoja uverenja, kako Lompar kaže, sakrili i kriju je pod fanatičnim i bezuslovnim zastupanjem zapadnih interesa.
Sa druge strane, Lompar sumnja u iskrenost srpskih vlasti kada je u pitanju pisanje Deklaracije o opstanku srpskog naroda.
„Teško je verovati da je vlast koja je počinila čitav niz postupaka koji znače flagrantno kršenje srpskih nacionalnih prava, od Briselskog sporazuma pa nadalje, neka vlast koja iskreno pribegava formulisanju deklaracije o srpskim nacionalnim pravima. To, prosto, nije logično za očekivati jer u politici nije važno šta neko kaže, već i da li je taj svojom biografijom i ponašanjem zaslužio da to kaže. Moglo bi se reći, u skladu sa jednom izrekom Marka Miljanova, koja bi se mogla uputiti našim vlastima, da one imaju pravo kada govore o potrebi da se piše ta deklaracija, ali nije na njima da je pišu jer toga nisu dostojni“, kaže književnik.
Marković misli da deklaracija neće imati smisla ako se u njoj navode opšta mesta poput potrebe da se očuva kulturni identitet Srba. To je, kaže, očiglednost koju ne treba dokazivati.
„Jedino što je bitno za položaj srpskog naroda su konkretne mere i procedure koje će sačuvati srpski narod, pogotovo tamo gde je ugrožen. A to da se složimo da je dobro da se čuvaju srpski identitet i kultura, to je kao da vas neko pita volite li svoju majku. Sem bolesnih ljudi, svako voli svoju majku. Iskazivanje ljubavi prema sopstvenom narodu je izlišno. Podrazumeva se da političari i državnici brinu o svom narodu. Da li je potrebno da to iskažu posebnim izjavama ljubavi, potpuno je nebitno“, kaže Marković.
Potpuno je legitimno usvojiti Deklaraciju o opstanku srpskog naroda, ali šta je praktična mera toga, pita se Marković. Hoće li Srbija, po usvajanju deklaracije, oštro tražiti mere u korist srpskog naroda tamo gde su njegova prava ugrožena. To je suština koju Marković smatra važnom.
