Memorandum SANU je udžbenički primer spinovanja medijske i društvene pojave, kaže istoričar Predrag Marković.
„Jedan nedovršeni dokument, neobavezno sakupljena razmišljanja grupe akademika počeo je da se tumači kao zloslutni nacrt za razbijanje Jugoslavije, maltene kao Hitlerov ’Majn kampf‘. Da bismo proverili ima li istine u takvoj osudi Memoranduma moramo da se setimo kakav je trenutak bila jesen 1986. godine“, kaže Marković.
Većina tema koje Memorandum obrađuje u tom trenutku nisu tajna, dodaje on. Novine već uveliko pišu o progonu Srba sa Kosova, o ekonomskim problemima u razvoju Srbije. Ono što je novo je pritužba na položaj Srba u Hrvatskoj, ali najvažnija stvar gde se vidi koliko su optužbe koje se upućuju Memorandumu preterane je poređenje sa sličnim dokumentima, smatra Marković.
„Smatra se da je dokument najsličniji slovenačkom memorandumu ’Prilog za slovenačko nacionalno pitanje‘, koji je nešto kasnije objavljen u slovenačkoj ’Novoj reviji‘. On je, izgleda, nastao u isto vreme kada i Memorandum SANU, ali je posle ogromne buke oko Memoranduma odlučeno da se sačeka nekoliko meseci sa njegovim objavljivanjem. U slovenačkom ’memorandumu‘ govori se da je JNA okupaciona vojska i da su ’južnjaci‘ tempirana bomba i smrtna opasnost za slovenački narod. Slovenački memorandum je dokument pun govora mržnje i u današnje vreme u EU bi bio predmet krivičnog gonjenja“, objašnjava Marković.
Danas niko ne pominje slovenački „memorandum“, nastavlja Marković, ističući da u srpskom dokumentu nema ni traga mržnje prema drugim narodima.
„Naprotiv, Memorandum je jedan od poslednjih pokušaja da se formuliše opstanak Jugoslavije, da se ponude rešenja da opstane. Ona su možda bila pogrešna. Možda je čvršća federacija, koju memorandum zastupa, već bila prevaziđena, ali stavovi u Memorandumu nisu šovinistički, kao slovenački stavovi, i uglavnom se bave opstankom Jugoslavije, dok se slovenački obaziru samo na slovenačke interese“, kaže Marković.
Memorandum nije bio nacionalni program
Uz Memorandum još jedan dokument je korišćen da se srpski narod optuži za velikodržavne težnje sa genocidnim namerama — „Načertanije“ Ilije Garašanina iz 1844. godine. Poređenjem ta dva dokumenta želi se istaći da su oba bila nacionalni programi stvaranja etnički čiste „Velike Srbije“.
Međutim, akademik Vasilije Krestić, jedan od autora Memoranduma, kaže da Memorandum nije zamišljen kao nacionalni program.
Nacionalni programi po pravilu se rade u strogoj tajnosti, a autori Memoranduma radili su javno, na osnovu javne odluke donete na Skupštini Akademije, dodaje on.
„Svi oni koji tvrde da je to nacionalni program, ne znaju kako on izgleda, ko ga piše, kako se piše, pod kojim uslovima i kome je namenjen. Mi smo imali nameru da se kritički, analitički i naučno osvrnemo na stanje društva, ne bi li ono krenulo u rešavanje problema“, objašnjava Krestić.
Krestić kaže da se nije osećao prijatno kada je nacrt Memoranduma ukraden iz fioka SANU i objavljen u „Večernjim novostima“, ali ga to nije mnogo iznenadilo.
„U tom trenutku, kakvo je bilo naše društvo u partijsko–političkom i ideološkom smislu, pa i u kulturnom pogledu, šta ste drugo mogli da očekujete kada ste izrazili kritiku na politiku jednopartijskog sistema? Kada nema demokratije, kada nemate prava da sučeljavate mišljenja, drugo vas ne može ni snaći, ne možete drugo ni očekivati, nego ono što se desilo. Partija se osetila ugroženom, u Akademiji i akademicima je videla mogućnost stvaranja novog oponenta suprotstavljenog jednopartijskom sistemu, i u tom strahu, u nemoći da odgovori na kritike koje su sročene u Memorandumu, odlučila je da demonizuju i Memorandum i akademike, pa i Akademiju“, tvrdi Krestić.
Na kraju, demonizacija se prenela na čitav srpski narod. Krestić memorandum karakteriše kao antikomunistički tekst.
„To je oštra kritika čitavog političkog, ustavnog, državnog, ekonomskog sistema. To je bio udar, direktno u lice jednopartijskom sistemu. Osim toga, Memorandum je projugoslovenski akt. Sluteći propast Jugoslavije, zalagali smo se da se ona očuva kao federacija, a ne kao neka buduća konfederacija ili asimetrična federacija za šta su se zalagale dve severozapadne republike. Oni su to osetili kao udarac po njihove težnje, jer su preko konfederacije ili asimetrične federacije težili postupnom razbijanju Jugoslavije“, zaključuje Krestić.