Ko zna da čita između redova, jasno mu je da ideja o unutrašnjem dijalogu Srbije o Kosovu nije nešto zbog čega je međunarodna zajednica oduševljena. Neko bi se upitao zašto.
Odgovor na ovo pitanje krije se u tefteru moćnih svetskih sila, koje su davno pod nekom stavkom zapisale: Kosovo — nezavisna država. Otud i propast svih napora koje je Srbija od Rambujea pa naovamo uložila da nađe kompromisno rešenje kad je reč o Kosovu. Sada kada se Zapadu učinilo da je Kosovo priča koja je skoro gotova i da je potrebno da se Srbija „pritisne“ još samo malo, pa da mogu da stave na tu storiju „The end“, Srbija je odlučila da se vrati na „bojno polje“. Jer pokretanje unutrašnjeg dijaloga Srbije oko Kosova nije izgleda bilo očekivano u međunarodnoj zajednici.
Naš sagovornik na ovu temu, docent na fakultetu političkih nauka Stefan Surić, objašnjava i zašto. On kaže da međunarodna zajednica i vodeće zemlje EU za Kosovo već imaju definisan plan u kome nema odstupanja, jer je za njih Kosovo nezavisna država, a na agendi međunarodne zajednice nalazi se samo jedna stavaka — jačanje te nezavisnost.
„Jedno je da Evropska unija nema jasnu agendu kada će Srbija ući u EU i da se o datumu jasno ne govori. Sa druge strane, zemlje EU imaju jasnu agendu jačanja međunarodne prisutnosti Kosova i to je nešto što zabrinjava, jer u trenutnom političkom okviru Kosovo kroz članstva u međunarodnim organizacijama, dobijanjem međunarodnog pozivnog broja, neizvesnost o prijemu u Unesko… govori da se srpska diplomatija mora angažovati na rešavanju problema Kosova, jer put ka članstvu u EU deluje sve duži, dok Kosovo jača svoj koncept nezavisnosti“, navodi Surlić.
Ako pratimo trag kojim je krenuo naš sagovornik, dolazimo do zaključka da bilo kakvo remećenje nečega što je zacrtala međunarodna zajednica faktički znači da joj se „mešamo“ u posao. U tom smislu, ono što unutrašnji dijalog Srbije o Kosovu bude doneo, na neki način bi za međunarodnu zajednicu moglo biti „crvena linija“ Srbije, kada je u pitanju Kosovo. U suštini, ako se bolje razmisli, Beograd je svestan da, bar za sada, nema povratka na staro. U tom pogledu je i ministar spoljnih polova Srbije Ivica Dačić u pravu kad kaže da sada „treba da se uraditi šta se može, dok se može, a da za priče o tome da treba priznati Kosovo uvek ima vremena“.
A šta Srbija zaista može? Iako se veruje da su naše političke moći niskog intenziteta, nije baš tako. EU samim pregovaračkim poglavljima Srbiju je praktično uslovila Kosovom. Beograd je sada rešio da odigra njihovu igru i otišao je korak napred najavivši unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji, koji neće moći da bude ignorisan jer šta je „normalizacija odnosa“ ako drugoj strani sa kojom treba da se nagodiš ponudiš više kompromisa, opcija, predloga!
Dakle, kao što Surlić zaključuje, očigledna je strategija vlade Srbije da proces napretka nezavisnog Kosova poveže sa pitanjem napretka Srbije ka evropskim integracijama.
„Unutrašnji dijalog će rezultirati strategijom i nekim predlogom kako rešiti pitanje Kosova i povezati ga sa našim evropskim putem“, uveren je Surlić.
A da li je Srbija najavom unutrašnjeg dijaloga o Kosovu zaustavila i agendu EU o daljem jačanju nezavisnog Kosova, tek treba da se pokaže.
