Sa koliko se poštovanja albanski premijer Edi Rama osvrnuo u intervjuu beogradskom dnevnom listu „Blic“ na napore srpskog predsednika Aleksandra Vučića da pokrene unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji, posmatrač koji ne poznaje balkanske prilike rekao bi da se radi o iskrenom prijatelju, ne samo Vučićevom, nego i iskrenom prijatelju srpskog naroda.
Rama, nekadašnji košarkaš, umetnik i sadašnji političar dirnut je toliko da je, kako kaže, čitajući Vučićev autorski tekst u istom listu mogao da oseti „istinski bol i impresivnu rešenost“.
Međutim, na Balkanu se uvek „nešto iza brda valja“, jer iz intervjua se ne može zaključiti da se radi o istom čoveku koji je, ne tako davno, pozivao na ujedinjenje Kosova i Albanije i koji najavljuje da će u albanskoj prestonici Tirani biti izgrađen spomenik Velikoj Albaniji.
Za analitičara Dragomira Anđelkovića, Ramin intervju jeste pokušaj ponižavanja i Srbije i Vučića lično. Kroz ponižavanje, na ciničan način, Rama pokušava da čitav proces unutrašnjeg dijaloga svede na nulu, kaže Anđelković.
Rama se pribojava da Vučićeva inicijativa može da dovede, na primer, do podele Kosova, što Albanci očito ne žele, ili, pak, vezuju podelu Kosova sa pitanjem Preševa i Bujanovca, a to, evidentno u ovom kontekstu nije moguće, dodaje on.
„On poručuje srpskoj javnosti da je solidaran sa Vučićem u njegovom predlogu da se ide u dijalog, ali taj dijalog može da bude plodonosan samo ako se Srbija „suoči sa prošlošću“ i prizna Kosovo u sadašnjim administrativnim granicama. Potpuno je jasno da niko u Srbiji to neće uraditi, ili, pak, kada bi to neko učinio, to bi bio akt veleizdaje, a sadašnja vlast, uveren sam, za tako nešto nije spremna, niti je to deo njenog ideološkog paketa“, objašnjava Anđelković.
Prema njegovim rečima, Rama takvim porukama pokušava da sruši dijalog.
Nema suštinske razlike između onoga što govore Edi Rama, Hašim Tači i Ramuš Haradinaj, smatra istoričar Saša Adamović, jer sva trojica su ljudi, koji uz pomoć velikih sila rade na ostvarivanju velikoalbanskog projekta na Balkanu.
To nije prvi put, dodaje Adamović, a za razliku od prošlosti, Rama, Tači i Haradinaj smatraju da je ovaj trenutak završna faza kada treba zaokružiti teritorije u kojima je albansko stanovništvo dominantno većinsko.
„U tom smislu, bez obzira koliko Edi Rama svoje izjave izgovarao na nešto prihvatljiviji i umereniji način nego što to rade Haradinaj ili Tači, radi se o jednoj te istoj politici. Sa druge strane, očito je da se u poslednje vreme dolazi do ozbiljnih, mogli bismo čak reći tektonskih poremećaja i da je dosadašnji svetski poredak, koji je bio dominantan u poslednjih 25 godina doveden u pitanje. Pošto vreme tom i takvom poretku ističe, mislim da se kod onih koji su radili na ostvarenju velikoalbanskog projekta, uvukao strah da će njihove, do sada neprikosnovene pozicije biti poljuljane“, smatra Adamović.
Na kraju, ostaje pitanje šta Edija Ramu zapravo boli?
Kao čovek koji sanja san o Velikoj Albaniji, Rama bi želeo da ostvarenje tog sna vidi odmah, kaže Adamović.
„Iako je, kako kaže, pun razumevanja za situaciju u kojoj se nalazi predsednik Srbije, to njegovo razumevanje je jedna vrsta licemerja, jer jedino što on želi od Aleksandra Vučića jeste da prizna nezavisnost Kosova. Moguće je sasvim da te njegove boli dolaze upravo zbog tog saznanja, ne znam da li mu je to saznanje u podsvesti ili je potpuno svestan toga da do tog priznanja sigurno neće doći — da se ujedinjenje Albanaca na Balkanu o kome on sanja, neće desiti“, zaključuje Adamović.
Prema Anđelkovićevim rečima, Ramu boli da Srbija nešto dobije.
„Albanski ekstremisti su već došli do nekakve ideje u svojim glavama da ćemo sve izgubiti i da je samo pitanje vremena kada ćemo im to dati. To je apsolutno nemoguće, mi tu vrstu kapitulacije nećemo potpisati i njihovi snovi te vrste pašće u vodu. Da se to ne bi dogodilo, Rama i ekstremisti sa Kosova pokušavaju da eliminišu proces dogovaranja“, kaže Anđelković.
Njima je cilj da manipulišu albanskom javnošću uz pomoć maksimalističkih ideja, jer kada bi se došlo, kako Anđelković kaže, do bilo čega realnog, izgubili bi političku podlogu za svoje delovanje. Jer kada se govori o Rami i albanskim političarima sa Kosova, radi se o ljudima koji za mnogo godina bavljenja politikom nisu uradili ništa, zaključuje Anđelković.
