Može li se srpska pravoslavna baština na Kosovu i Metohiji sačuvati stvaranjem samostalnih manastirskih zajednica po atoskom modelu u Grčkoj, kako je to predložio srpski ministra spoljnih poslova Ivica Dačić?
Prema njegovim rečima, sve je rešivo ako se prihvate temeljna politička načela rešavanja srpsko-albanskih odnosa u ovoj istorijskoj etapi.
Milivoj Ranđić, direktor zadužbine Hilandar, ne želi da poredi situaciju sa srpskim manastirima na Kosmetu, ali objašnjava za Sputnjik kako je regulisan status Autonomne monaške republike Svete gore u Grčkoj.
Naš sagovornik kaže da je sve u vezi sa ovim pitanjem regulisano članom 105 Ustava Grčke, ali i nizom međunarodnih ugovora koji do danas važe. On napominje da cela autonomija Svete gore vuče korene iz odluka Berlinskog kongresa, ugovora iz Prvog svetskog rata i zvaničnog mirovnog sporazuma iz Lozane iz 1923. godine, kao i iz međunarodnih ugovora za koje su velike sile dale garancije, kada govorimo o skorijim dešavanjima.
„Suverenitet Republike Grčke je apsolutan na toj teritoriji i to je specifična autonomija koju različiti autori različito tumače. Neki je zovu personalna autonomija. Ali to nije autonomija kao što je recimo kod nas Vojvodina. Grci čak i ne vole da se upotrebljava reč autonomija jer svi grčki zakoni važe na toj teritoriji. Jedno što postoji jeste da pomenuti član Ustava obavezuje Grčku da kada donosi neki zakon proveri da li je potrebno da se napravi neko izuzeće za Svetu goru. To se obično tiče poreskih zakona“, objašnjava naš sagovornik.
Ranđić navodi još nekoliko stvari koje su bitne. Zabranjeni su naseljavanje Svete gore i prodaja zemlje, što znači da niko iz sveta ne može da dođe i da kupi zemlju, pa čak ni država Grčka.
„Zemlja može samo da se razmenjuje između manastira. Moguća je prodaja metoha izvan teritorije Svete gore, ali o njoj prvo odlučuje uprava manastira, pa Sveštena uprava Svete gore gde su predstavnici svih manastira, pa tek onda odobrenje mora da dâ Vlada Grčke“, navodi naš sagovornik.
On ističe još nekoliko važnih činjenica u vezi sa tom vrstom autonomije.
Od prevashodnog značaja je da se definiše čiji je suverenitet nad njom. U ovom slučaju, kaže, suverenitet Grčke je neupitan.
Činjenica je i da svi monasi koji žive na Svetoj gori, bez obzira na etničku pripadnost, upisom u takozvanu knjigu monahologiju automatski postaju državljani Grčke. U slučaju da neki monah bude izbrisan iz te knjige, on gubi grčko državljanstvo.
Ranđić tome dodaje i da je pravoslavlje glavna religija u Grčkoj, a i iz toga proizilaze neke dodatne pogodnosti. Napominje i da treba imati u vidu da se manastiri u Grčkoj, uopšte, smatraju javnim ustanovama.
Na Kosovu i Metohiji postoji ukupno 1.300 crkava, manastira i drugih objekata, lokaliteta i prostornih celina koje čine kulturno nasleđe srpskog naroda u Pokrajini.
Član 81 ustava Kosova izričito kaže da su od vitalnog značaja zakoni koji se odnose na zaštitu kulturne baštine, obrazovanje i jezik i da je za usvajanje akata iz tih oblasti, pored većine glasova albanskih poslanika, potrebna i većina glasova poslanika iz redova manjinskih grupa. To znači da po pitanjima kulturne baštine, obrazovanja i jezika, kosovske vlasti i albanski poslanici ne mogu da donose zakone bez učešća i glasova kosovskih Srba.
Član 143 kosovskog Ustava, takođe, obavezuje kosovske vlasti da rade u skladu sa svim odredbama „Sveobuhvatnog predloga za rešenje statusa Kosova iz marta 2007. godine“ (Ahtisarijev plan), kojem se, istim članom, daje preimućstvo nad svim drugim kosovskim pravnim aktima Kosova. Aneks pet Ahtisarijevog plana predviđa da „vlasti Kosova moraju da se konsultuju sa Srpskom pravoslavnom crkvom (SPC) u vezi s bilo kakvim aktivnostima koje bi promovisale srpsko pravoslavno nasleđe u turističke, naučne, obrazovne ili druge javne svrhe“.
To znači da vlasti u Prištini bez konsultacije sa SPC ne mogu samostalno da preduzimaju bilo kakve poteze koji se odnose na srpsko versko i istorijsko nasleđe, kao što je na primer podnošenje zahteva za članstvo u Unesku.
