Ali na čemu je zasnovana moć Sjedinjenih Američkih Država? Na vojnoj sili, ili na moći dolara, ili je pak presudna njihova takozvana meka moć? Koliko je danas ugrožena, ili nije, američka moć, to jest, koliko su jaki ili slabi stubovi na kojima ona počiva?
Ova su pitanja u „Novom Sputnjik poretku“ razmatrali novinar i publicista Slobodan Reljić i politikolog Aleksandar Pavić.
„Amerika je sila u opadanju, kao nekada Rimsko carstvo ili Vizantija… To je vidljivo i u gubitku ekonomskog prvenstva, i u opadanju vojne moći, u gubitku propagandne sfere u kojoj su Amerikanci bili neprikosnoveni, do gubitka poverenja sveta u ono što je Amerika do sada nudila. Ali glavni problem Amerike, kao što je bio i kod svih ranijih sila u opadanju, jeste njen unutrašnji problem, problem države koja više ne može da konsoliduje tu svoju unutrašnju moć“, navodi Slobodan Reljić. „A sa druge strane imate sile koje su u usponu“.
Ivo Daalder, nekadašnji američki ambasador pri NATO-u, napisao je nedavno da je američki uticaj u svetu sve manji i zato što opada američka meka moć, ono što je harvardski profesor Džozef Naj definisao kao svojevrsno dobrovoljno potčinjavanje, kao američku sposobnost da privlači druge svojim vrednostima, umesto da ih prisiljava na to.
Uprkos tom opadanju, ukazuje Aleksandar Pavić, „zapadni — američki — model liberalne demokratije jedini je koherentan model koji se trenutno nudi“.
„Sile koje su Americi bacile rukavicu u lice, kao što su Rusija i Kina, još ne dovode u pitanje kapitalizam, čak ni demokratiju u nekim njenim oblicima. Otuda Amerika i zapadne države još imaju ideološku prednost, jer još uvek imaju te spoljne manifestacije demokratskog modela koji naoko deluje bolje nego na većini drugih mesta na svetu… U tome je njihova prednost, jer još uvek nema alternativnog modela tom njihovom sistemu“.
Ipak, napominje Slobodan Reljić, „ovo je kraj liberalne ideologije… Iako se još ne zna šta se nudi umesto nje, prilično je jasno da Amerika i Zapad više neće biti oni koji će nuditi model, jer je njihov model krahirao, što se vidi i u ekonomskom raslojavanju koje je drastičnije nego ikada u istoriji, i u samom stanju američke demokratije od koje je ostao samo privid“.
A da li je prividna, ili nije, tvrda moć Amerike, njena vojna moć? Podaci za prošlu godinu: ne samo da je američki vojni budžet od 611 milijardi dolara ubedljivo najveći na svetu, nego je veći od zbira sledećih osam država. Amerika na svoju vojsku potroši više nego Kina, Rusija, Saudijska Arabija, Indija, Francuska, Velika Britanija, Japan i Nemačka zajedno.
Tih 611 milijardi, dodaće Aleksandar Pavić, odnosi se samo na budžet Pentagona, „a imate još nekoliko ministarstava i obaveštajnih agencija u koje takođe ide novac za vojne namene. Ukupna cifra je, u stvari, oko 1.100 milijardi dolara… U tome se pre svega vidi moć vojno-industrijskog kompleksa, te duboke države koja sad pokušava da sruši Donalda Trampa i koja, preko medija koji su pod njenom kontrolom, drži prevlast, usmerava debatu i preko novca kontroliše najveći deo Kongresa“.
„Vojna moć jeste jedina realna moć“, uveren je Slobodan Reljić, napominjući, međutim, da je veliko pitanje kolika je vojna moć Amerike.
„Amerika nikada nije zaista dobila nijedan veliki rat“, kaže „Sputnjikov“ sagovornik, i podseća na kasni ulazak Amerike i u Prvi i u Drugi svetski rat, nerešen ishod Korejskog rata iako Kina tada nije bila ni približno sila kakva je danas, povlačenje iz Vijetnama, čemu treba dodati i činjenicu da, u vojnom pogledu, ni našu zemlju nisu uspeli da bace na kolena 1999, u Avganistanu već duže od deceniju i po ne mogu da pobede, Irak su pobedili samo da bi ga, faktički, izgubili…
„Sirija je početak kraja tog njihovog mita o vojnoj moći“, ocenjuje Reljić, „jer se pokazalo da, kad se umeša neka druga sila, stvari ne idu onako kako su planirali. Naprotiv, u prvom sukobu u koji su došli, oni su izgubili. Mislim da i sami Amerikanci imaju osećaj inferiornosti u vezi s upotrebom onoga što je njihova najveća moć“.
Ili pak glavna snaga Amerike leži u finansijskoj sferi? Ova zemlja nije samo vodeća, ili jedna od dve vodeće svetske ekonomije, već je dolar i rezervna svetska valuta; skoro dve trećine globalnih deviznih rezervi čine dolari, i preko 85 odsto svetske trgovine odvija se u dolarima. Znači li to da Amerika, zapravo, dolarom drži čitav svet u šaci, jer niko sebi ne može da priušti propast Amerike, dok, s druge strane, zahvaljujući ovakvoj situaciji, Amerika može da štampa dolare — novac bez pokrića, u suštini — i da povećava svoj dug do beskraja?
„Zato su Kinezi veoma oprezni, ne žele da izazovu nagle potrese jer imaju nekoliko hiljada milijardi dolara u svojim rezervama. Ako dolar preko noći propadne kao valuta, oni će ostati s bezvrednim papirom u rukama. To važi i za mnoge druge države“, kaže Pavić. „S te strane ih Amerika zaista drži u šaci, jer nikome nije u interesu da dolar odjednom propadne“.
Upravo je ovakva situacija razlog zbog koga Rusija i Kina prvenstveno, ali i mnogi njihovi trgovinski partneri, sve više prelaze na trgovinu u sopstvenim valutama umesto u dolarima, nadovezuje se Reljić. „To su sve pokušaji da se izađe iz dolarskog sistema. Gruba reakcija Amerike na te pokušaje usledila je upravo zato što napuštanje dolara za nju predstavlja gubitak velike moći“.
Kada se sve uzme u obzir, jasno je da na svetu ne postoji nijedna druga država koja raspolaže svim onim oruđima koje na raspolaganju ima Amerika. A opet, ističe Reljić, „čak je i (pokojni) Zbignjev Bžežinski priznao da je američka imperija na zalasku, već je postalo opšte prihvaćeno da novi vek više neće biti američki“.
Najveći problem Amerike je pritom, saglasni su „Sputnjikovi“ sagovornici, unutrašnji problem — unutrašnja nestabilnost i nepostojanje društvene kohezije.
Aleksandar Pavić: „To se vidi po diskursu koji postoji otkako je Tramp pobedio. To su nepomirljive razlike, deluje kao da se već vodi tihi građanski rat. To više ne može da se sastavi, između ostalog i zato što Amerika više nije ona homogena zemlja kakva je bila, kako zbog imigracije tako i zbog uvođenja političke korektnosti i ultraliberalnog pogleda na svet koji neće ni da čuje za suprotno mišljenje. To je jako opasna situacija, koja se neće popraviti, nego će samo postajati sve gora dok negde ne pukne“.
Slobodan Reljić: „Najslabija karika jeste upravo ta unutrašnja nestabilnost; tako se i Sovjetski Savez raspao, jer je prestala da postoji unutrašnja snaga koja bi mogla da nosi tako veliku silu“.
