U Severnoj Koreji mnogo toga nedostaje, ali jedno sigurno ne: efikasna propagandna mašinerija, još u vrtiću i u školskim udžbenicima podstiče se mržnja prema SAD, povezana sa strahom od „imperijalnog agresora“ iz Vašingtona, piše „Dojče vele“.
Propagandi ide naruku i to što se može pozivati na kolektivno iskustvo iz Korejskog rata. Naime, taj rat je i danas prisutan u životu ljudi u Severnoj Koreji — možda i zato što još uvek nije završen jer mirovni sporazum nikada nije sklopljen, pa na granici na 38. paraleli već više od šest decenija vlada samo primirje.
Nemački radio navodi da je taj rat započeo Sever, čije su trupe 25. juna 1950. prešle 38. paralelu. Pjongjang je hteo oružjem da iznudi ponovno ujedinjenje poluostrva koje je posle Drugog svetskog rata podeljeno na sever i jug. Posledice su bile katastrofalne.
Ipak, sada, kada američki predsednik Donald Tramp preti vatrom, besom i neobuzdanom silom i još dodaje da će se Severnoj Koreji „dogoditi stvari koje je smatrala nemogućim“, to se uklapa kako u narativ Pjongjanga tako i u istorijska iskustva.
Kada američki ministar obrane Džejms Matis severnokorejsko vođstvo upozorava na opasnost od „uništenja sopstvenog naroda“, onda se propagandistički oživljava nacionalna trauma, jer Severna Koreja je već doživela uništenje — između 1950. i 1953. godine.
Tri godine su američki avioni masovno bombardovali Severnu Koreju — i to bez obzira prema civilima, piše američki istoričar Brus Kamings.
To tepih bombardovanje Severne Koreje on je okarakterisao kao ratni zločin.
Na Severnu Koreju je bačeno više bombi i napalma nego tokom celog Drugog svetskog rata na Japan.
Tokom te tri godine u Severnoj Koreji je poginulo 20 odsto stanovništva, to je procena američkog generala Kertisa Lemaja koji je u Korejskom ratu komandovao avijacijom.
U jednom intervjuu iz 1984. godine on je rekao: „Mi smo spalili svaki grad, na ovaj ili onaj način. Neke i u Južnoj Koreji. Uništili smo greškom čak i južnokorejski Pusan“.
Bivši američki ministar spoljnih poslova Din Rask, koji je za vreme Korejskog rata bio zadužen za Istočnu Aziju, kaže: „Između 38. paralele i kineske granice bombardovali smo svaku ciglu, ako je još stajala jedna na drugoj, sve što se kretalo. Mi smo bili potpuno nadmoćni u vazduhu i Severnu Koreju smo sravnili sa zemljom“.
I pretnje atomskom bombom je Severna Koreja već čula, od američkog generala Daglasa Makartura.
U jednom intervjuu iz 1954. godine on je izrazio razočaranje jer mu nije bilo dopušteno da sprovede plan za okončanje rata u roku od 10 dana. Taj njegov plan je predviđao bacanje „između 30 i 50 atomskih bombi“.
On je takođe predlagao da se dugoročno onemogući prelazak granice između Severne Koreje i Kine — stavljanjem radioaktivnog kobalta u pojasu od pet kilometara duž granične reke Jalu.
Time je trebalo da se prekine kineska podrška Severnoj Koreji. No, te planove su onemogućili američko Ministarstvo spoljnih poslova i Ujedinjene nacije.
U neprijatne istorijske istine — koje je Zapad zaboravio, a koje Severna Koreja i te kako pamti — spadaju i masakri. „Dojče vele“ navodi primere: Javnost na Zapadu je tek 1999. godine saznala da su američki vojnici pod mostom No Gun Ri ubili stotine civila koji su pokušali da se spasu bekstvom.
Još gore su bile antikomunističke čistke u južnokorejskoj vojsci, neposredno nakon izbijanja Korejskog rata, na Jugu su bili streljani navodni komunisti i simpatizeri Severa — uz znanje i pred očima američkih oficira.
Izveštaji i fotografije tih zločina su decenijama držani u tajnosti, objavljeni su tek 2008. godine.
Komisija za istinu i pomirenje, osnovana za vreme južnokorejskog predsednika Roha Mo Hjuna, koji je prethodno bio aktivista za ljudska prava, procenila da je u takvim čistkama ubijeno 100.000 ljudi.
Reč je o vrlo konzervativnoj proceni, kaže se u komisiji, navodi nemački državni radio i dodaje da je za mnoge od tih masakra nepravedno bila okrivljena Severna Koreja, koja je takođe vršila krvave čistke.
Tanjug
