Jeste, svi smo videli da je Ivana Španović najviše skočila u petak u londonskoj finalnoj noći.
Jeste, celoj planeti je jasno da je srpska šampionka apsolutno zaslužila zlatnu medalju u skoku udalj na svetskom prvenstvu u atletici.
Tačno je, svi sportski novinari sa svih meridijana nisu mogli da sakriju šok kada je posle skoka daleko preko 7 metara semafor pokazao 6,91.
Nema dileme, svakom sportisti u duši, koji zna šta je fer plej, koji zna šta je viteštvo, jasno je da je naša Ivana trebalo da u petak stane na najviše pobedničko postolje.
Da, svi smo posle njenog čudesnog skoka u poslednjoj seriji takmičenja i sami skočili ispred televizora i povikali „Zlato!“, dok se na ekranu nije pojavio rezultat.
I da, svima nam se vratio onaj tupi poražavajući bol u stomaku kao kad je Milorad Čavić pobedio čudesnog Majkla Felpsa 2008. godine u Pekingu ali „nije dovoljno jako pritisnuo taster“ u finišu antologijske trke 100 metara delfin, pa je ostao bez zlata.
Ali šta svi možemo da naučimo iz sportske večeri u londonskoj dvorani posle koje mnogi dugo nisu mogli da utonu u san.
Najpre, da treba već danas dostojanstveno i pobednički podići glavu, koliko god da je to sada teško.
Da treba osećati isključivo ponos jer imamo kraljicu atletike koja je svima dokazala da može da skoči najduže na planeti.
I što je najvažnije, da ne smemo da osećamo nacionalnu inferiornost zbog bizarnog peha koji se dešava jednom u istoriji ovog sporta.
Moramo da priznamo sebi, nije Ivana ostala bez zlatnog odličja zato što je Srpkinja niti što nosi dres Srbije.
Medalja joj je u hičkokovskom veleobrtu izmakla jer je prokleta zihernadla pocepala zakačeni broj na leđima, papir se odvojio od dresa u najgorem trenutku i ostavio skoro nevidljiv trag u pesku doskočišta.
Ivana je odletela preko sedam metara, ali je njen otrgnuti deo opreme pomazio peščanu liniju od 6,91.
Užasan peh. Neviđena sportska drama. Atletski triler koji nas je pogodio u srce.
Ali, što bi Paja Vujisić nemilosrdno dosadno podvukao — propisi su propisi.
Zato je duboko pogrešno da za Ivanino nezasluženo 4. mesto potežemo velike političke zavere.
Pogrešno je da ovu apokalipsu sportske karme pripisujemo tome što smo Srbi, iako je i Ivana (što se može i razumeti) u naletu pojačanih strasti posle zlokobnog takmičenja nagovestila da je ostala bez medalje jer je iz Srbije.
Ne! Ni u životu, ni u sportu, ni u politici ne smemo više da se osećamo poraženi jer smo Srbi.
Ivana je Srpkinja i šampionka je. Desio joj se peh i kraj. Idemo dalje uvereni da će se naša Španovićka kad-tad popeti na zlatno postolje svetskog prvaka i da ćemo mirno i sa suzama radosnicama otpevati „Bože pravde“.
Zato je neophodno da se Ivani Španović posle atletskog prvenstva organizuje velelepni doček u Beogradu. Kao da je uzela zlatnu medalju jer ona to simbolički i jeste.
Da pevamo! Da slavimo! Nema kukanja!
To je jedini zalog za nove pobede!
