„Razgraničenje u dogovoru Srba i Albanaca je jedino moguće trajno kompromisno rešenje“.
To, zapravo, nije prvi put da Ivica Dačić govori o podeli Kosova, to je pominjao još pre šest godina.
Lider Socijalističke partije Srbije i potpredsednik Vlade Ivica Dačić dolio je ulje na vatru tezom da Kosovo treba podeliti između Albanije i Srbije, što je pomalo čudno imajući u vidu za šta je opoziciju optuživao ranije:
„Oni i dan-danas govore da se o Kosovu i Metohiji i njegovom statusu može pregovarati“.
Da — „oni“. Dobro, pogreši čovek…
Ali, pregovori su počeli još ranije, sećamo se prvih rezultata.
„Suština je u tome da se radi o zajedničkom upravljanju prelazima. S tim što će ti carinici na severu Kosmeta imati status kosovskih svedoka… Pardon, carinskih svedoka“.
Ma mogli ste i Jehovine svedoke da stavite, opet je postavljena carina. A razgovori su nastavljeni sa novom vladom koja je ispregovarala Briselski sporazum.
To je Sporazum koji je Srbiji otvorio vrata ka Evropskoj uniji. Pregovori sa Unijom ne bi počeli da Ivica Dačić nije stavio svoj potpis uz onaj Hašima Tačija. U Beogradu su odmah priznali da sporazum nije savršen, ali da bolje ne može.
A kad god ustanovite da bolje ne može, tad je pravi trenutak za unutrašnji dijalog, da kao društvo izaberemo jednu od lošijih opcija. Šta, vi biste neku bolju opciju?
Bolje ne može.
E, dobro, sad da vidimo koje su nam opcije. Ministar Dačić je već izneo jednu — podela na srpski sever i albanski jug. Samo postoji nekoliko problema u vezi s tim. Prvo, većina kosovskih Srba ne živi severno od reke Ibar, već južno. Drugo, 58 odsto katastarske imovine na Kosovu pripada Srbiji, što je mnogo više od komada teritorije severno od Ibra. I treće, ogroman broj Srba je nasilno proteran sa Kosova, što je dovelo do toga da je od početka 1990-ih godina procenat srpskog stanovništva na Kosmetu je pao sa 10 na oko 1,5 odsto, što znači da bi se prvo morao obezbediti siguran povratak proteranih i njihov bezbrižan opstanak da bi se pravedno odlučilo šta je stvarno srpsko, a šta je albansko. Dakle, to je loša opcija broj jedan.
Broj dva?
Nisu retke ni ocene da je Vučićev poziv početak procesa priznavanja Kosova.
Priznanje Kosova, u redu, hladne glave analiziramo sve. Priznanje Kosova bi, pre svega, bilo protivustavno, što znači da bi morao da se promeni Ustav pre nego što se zvanično prizna Kosovo. Pod pretpostavkom da se stvori dvotrećinska većina u parlamentu za promenu Ustava, postavlja se pitanje koliko bi dugo opstala neka odluka koju donese dvotrećinska većina poslanika, a kojoj se protivi dvotrećinska većina stanovništva, koje bi, kao, trebalo da zastupaju. Mnogi bi se pobunili i Srbija bi se destabilizovala, možda bi se desio prevrat u kojem bi ta odluka bila poništena, ali ako bi odluka opstala, Rusija više ne bi ulagala veto na pristupanje Kosova članstvu Ujedinjenih nacija i Kosovo bi zvanično postala međunarodno priznata država, koja bi kasnije mogla samostalno da odlučuje i o ujedinjenju sa Albanijom. Kosovske Srbe bi snašla ista sudbina kao i Srbe koji danas žive u Albaniji.
Albanska vlast je 1925. godine ukinula srpske škole, zabranila služenje srpskim jezikom i slobodu veroispovesti. Desetinama godina su tamošnji Srbi svoja imena čuvali kao porodične tajne. Teško je da si Srbin u Albaniji. Oni ne vole da se uči srpski jezik, ne vole da se drži zastava srpska.
Za razliku od toga kako se slažu Srbi i Albanci u Srbiji, recimo, u okolini Bujanovca.
Pitamo: „Kako se slažete sa vašim komšijama Albancima?“ Kažu: „Hvala bogu, dobro dosad. Nikad nismo imali nikakav problem“.
Ali dobro sad, šta je tu je, mogli bismo da ignorišemo sudbinu naših sunarodnika, ali kakvi smo mi onda ljudi? I šta bi onda sprečilo i druge delove naše zemlje da slede primer Kosova? Da li bi Srbija uopšte opstala? A ako nas ni to ne zanima, onda, iskreno, nemamo ni legitimitet da je komentarišemo. Dakle, dve loše opcije sam naveo i pitanje je — ima li bolje?
„Bolje ne može“.
A dobro, ako bolje ne može, mora li uopšte kosovska problematika odmah da se rešava, sada, brzo, što pre? Jer bolju opciju jedino vidim u promeni geopolitičkih okolnosti, kada se jednog dana Zapad više ne bude toliko pitao oko Kosova. Ako je to treća opcija, šta možemo sada da uradimo da, kada taj geopolitički momenat dođe, budemo spremni? Jedan čovek je predložio konkretno rešenje.
„Ja znam šta bih uradio da sam na čelu države. Ja bih nama, recimo, nametnuo vojni budžet od 3,5-4 milijarde evra. Pa formirajte vojsku od 250.000 ljudi, pa onda postavite dole, pa da vidite kako se druga priča priča. Onda će neko reći: ’Jeste, to smo probali '99. protiv NATO-a, pa smo videli kako smo prošli!‘“
Pa nije baš tako. Prvo što ovo nije 1999, sasvim druge su neke međunarodne okolnosti. Nije ni NATO više takav kakav je bio. Ako nemate odgovarajuću vojnu silu koja će da podupre vašu mirnu diplomatiju, vi ste luzer, jednostavno vas niko ne doživljava ozbiljno. Ne možete, gospodo, odbraniti teritoriju Kosova tako što će se u Srbiji igrati i pevati po splavovima celu noć. Onda imate i Evrosong, imate i, kako se zove, Egzit i Guču i sve to, i onda kažeš: „Hoću Kosovo!“ Pa nema! Albanac kaže: „Ja ću da ginem ponovo za Kosovo!“ Oni kažu: „Mi ćemo da ginemo!“ Mi smo imali dva puta šansu da uđemo na sever Kosova sa vojskom, dva puta, o čemu se baš u javnosti ne zna. Prvi put kad je bio pogrom Srba u martu 2004. godine. Znači, tad su se NATO trupe Kfora potpuno izvukle sa severa Kosova, izašli su. Mi smo mogli s vojskom da uđemo do Ibra i postavimo tu granicu, barem sever da zadržimo. Drugi put, 17. februara kad je Kosovo proglasilo svoju samostalnost. I tad je Kfor izašao sa severa Kosova. I tad nismo ušli. E, to je kad imate političare koji nemaju ono što muškarac treba da ima, da izvinu dame.
