Lagani povetarac obavio je rusku crkvu Svete Trojice, smeštenu na proplanku u selu Gornji Adrovac kod Aleksinaca, mirisom lipa koje su stigle iz daleke Rusije davne 1902. godine. Uvučena duboko u dvorište, crkva kao da se sklonila od radoznalih očiju. U sebi skriva ne samo vekovno prijateljstvo dva naroda, Rusa i Srba, već i grob, tačnije mesto pogibije u srpsko-turskom ratu ruskog pukovnika Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog, po čijem je liku nastao čuveni, tragični lik grofa Aleksija Kiriloviča Vronskog iz romana „Ana Karenjina“ Lava Tolstoja.
Ispod jedne od stotinak vekovnih lipa, koje su posađene po nalogu majke pukovnika Rajevskog, nalazi se i malo spomen-obeležje u čast Tolstojevog junaka.
Legenda kaže da je pukovnik Rajevski zaista, nakon izgubljene ljubavi, odlučio da u potrazi za lekom za svoje zauvek ranjeno srce dođe u Srbiju. Ljubav koju je u sebi gajio prema jednoj ženi, preneo je na ceo srpski narod.
Linija odbrane od Turaka
Meštani ovog kraja, posebno mladi, dolaze i danas na mesto njegove pogibije da se zakunu na večitu ljubav. Zoran Stevanović, istoričar iz ovog kraja, objašnjava da je upravo mesto na kojem je sagrađena crkva bilo pogranična teritorija u odbrani Srbije od Turskog carstva.
„U to vreme vodila se jedna od odlučujućih bitaka za Srbiju, a Srbi i Crnogorci su upravo bili sklopili savez za oslobađanje od turskog zuluma. Ratu se priključilo i mnogo dobrovoljaca, posebno iz Rusije, a samo na ovom potezu bilo je više od 3.000 ruskih vojnika, i oko 600 oficira i podoficira. Među njima je bio i Rajevski“, objašnjava naš sagovornik, dok na postavljenoj tabli pokazuje odakle su nadirale turske snage.
Deci su po njemu davali ime
Mir ovog mesta danas u potpunom je neskladu s pričom koju priča istoričar Stevanović. Gotovo je nemoguće zamisliti da je na tom mestu nekada neko i glas povisio, a kamoli da su se vodile odlučujuće bitke, a da je porta crkve natopljena krvlju poginulih ruskih i srpskih vojnika.
„Pukovnik Rajevski je u Srbiju došao početkom avgusta 1876. U Beogradu ga je tada primio i knez Milan Obrenović, pošto je poticao iz ugledne aristokratske porodice — njegov brat Mihail bio je prvi ađutant ruskog cara Aleksandra Drugog“, pripoveda naš sagovornik.
Rajevski je nedugo potom poginuo. O njegovoj hrabrosti i danas priča čitav ovaj kraj, a mnogi Srbi su u to vreme svojoj deci imena davali po njemu.
Hteli Srbima da dođu iza leđa
Rajevski je učestvovao u jednoj od najvećih pobedničkih bitaka za Srbiju tokom Prvog srpsko-turskog rata — čuvenoj Šumatovačkoj bitki, koja se vodila 11. avgusta 1876. godine na teritoriji Kneževine Srbije.
General Mihail Černjajev, koji je uz našeg kapetana Živana Protića rukovodio tom bitkom, odlučio je da se ne krene odmah u novu ofanzivu. Prema rečima profesora Stevanovića, Turci su to iskoristili da konsoliduju redove, prebace trupe tokom noći na drugu stranu Morave, i tako stvore veliku prednost u ljudstvu i artiljeriji.
„Napali su im položaje sa namerom da probiju front i Srbima dođu iza leđa iza Deligrada. Černjajev u Adrovac tada šalje Rajevskog, da zadrži Turke… Uspeo je u tome — zaustavio je tursko napredovanje. U trenutku kada se spremao da dâ znak da se krene u novi protivudar, turski kuršum ga je pogodio u levu slepoočnicu. Pao je bez reči, na ruke vodniku iz Niša, Antoniju Stanojeviću“, priča naš sagovornik.
Ispraćaj uz velike počasti
Telo pukovnika Rajevskog preneto je u manastir Sveti Roman, u niškoj eparhiji, blizu Ražnja. Tu je opevano i sahranjeno.
Deset dana kasnije, njegova majka Ana došla je iz Rusije u Beograd. Htela je da ode na mesto gde je njen sin poginuo, ali to nije bilo moguće, jer su Turci zauzeli te položaje.
Ana Rajevska je zbog toga telo svog sina, koje je u međuvremenu balsamovano, čekala u Beogradu. Preuzela ga je petog septembra.
„Opelo u Beogradu služeno je u Sabornoj crkvi, a prisustvovao mu je i kralj Milan. Opelo je služio prvi srpski mitropolit Mihailo, sa sedamnaestoricom sveštenika. Pevao je i hor prisutne kozačke legije…“, priča istoričar Stevanović.
Telo je iz Beograda ispraćeno uz velike počasti za Rusiju, kako bi bilo sahranjeno na porodičnom imanju Rajevskih, u Razumovskoj oblasti (danas Ukrajina).
Srce u Srbiji
Srce pukovnika Rajevskog je, međutim, ostalo u Srbiji — u porti manastira Sveti Roman.
Mesto za izgradnju te svetinje otkupila je srpska kraljica Natalija. Veliku je ulogu pri gradnji je imao vladika niški Nikanor Ružičić.
Crkva je u neku ruku replika porodične crkve Rajevskih sa njihovog imanja, ali mnogo manja. Unutrašnjost je, prema predlogu ruskog slikara Viktora Mihailoviča Vasnecova, oslikao 1903. godine slikar D. Obrenović iz Dalmacije.
„Pukovnikova majka Ana dala je tadašnjih 50.000 rubalja da se na mestu pogibije njenog sina podigne crkva. Izgradnja je počela 1902. a završena je 1903. Međutim, Ana je umrla, a dalje nadgledanje opremanja i oslikavanja crkve na sebe je preuzela supruga njegovog brata, grofica Marija“, objašnjava sagovornik Sputnjika dok nam pokazuje motive oslikane u samoj crkvi.
Svedok ratova i ljubavi
Pored uobičajenih predstava za naše crkve, ovde su naslikani Knez Lazar Kosovski i Sveti Velikomučenik Aleksandar Nevski, dok je iznad vrata, na zapadnom zidu, portret pukovnika Rajevskog u svečanoj uniformi.
Od kompozicija, pažnju privlači Krštenje Rusije i Krunisanje cara Dušana u Skoplju. Ikonostas je rađen u punom drvetu, a ikone su delo akademskog slikara profesora Andreja Kozilova iz Rusije.
Crkva ima osnovu slobodnog grčkog krsta sa niskim ugaonim tremovima između krakova krsta, gde se iznad središnjeg dela nalazi masivna kupola sa prozorskim otvorima. Fasada je obložena keramičkim pločicama u vidu mozaika, sa naizmeničnim poljima žute i crvene boje. Arhitektonski je koncipirana u tradicijama ruskog i srpskog crkvenog graditeljstva, kao i sama dekoracija freskama.
Ruska crkva ili „crkva ljubavi“, kako je meštani zovu, živi je svedok ratova, ali i ljubavi jedne porodice, dvoje ljubavnika, i dva naroda.
