Gost radio-emisije „Sputnjik intervju — od četvrtka do četvrtka“ pojasnio je da je potpredsednik Vlade i lider socijalista Ivica Dačić, zapravo, izneo tri predloga.
„Jedan je razgraničenje, koje bi obuhvatilo sever Kosova. Taj deo Kosova i Metohije nikad neće priznati vlast Prištine. Drugi predlog je Zajednica srpskih opština, koja se ne bi odnosila na sever, nego na velike enklave na jugu, i treće — ekstrateritorijalnost manastira. To su ta tri konkretna predloga o kojima bi Albanci trebalo da razmišljaju, ako imaju političkog razuma, mada je veliko pitanje do koje mere njih nosi demagogija, neki trenutni izborni interesi, i tako dalje“, rekao je Marković.
A strane u Srbiji, bilo da je to SANU, crkva, političari…? Koliko su njihovi stavovi o Kosovu i Metohiji udaljeni?
— Pa mi nemamo stavove. Šta je stav? Možete li da citirate tačno nečiji stav o Kosovu? Ovo je pokušaj da se dođe do bilo kakvog stava.
Da li je moguće doći do nekog jedinstvenog stava u tim strukturama?
— Nemoguće je da to bude jedan stav. To može da bude jedna plivajuća strategija, gde ima nekoliko mogućnosti kojih pre svega akteri pregovora treba da budu svesni. Neki stavovi su prosto pregovaračke pozicije, a neki stavovi su te takozvane „crvene linije“ ispod kojih ne bih smelo da se ide.
Da li su naše aktuelne političke elite spremne da dođu do jedinstvenog stava, odnosno, da bar iskreno razgovaraju o Kosovu i Metohiji?
— Postoji snažan politički legitimitet Aleksandara Vučića i vladajuće koalicije. On ima mogućnost da „protera“ kroz Skupštinu, manje-više, šta god hoće, tako da on ima jednu šansu koju nije imao nijedan političar od vremena Slobodana Miloševića. Ima dovoljno podrške da može da izgura svoj stav. Ono što je tu bitno je na koji način će se doći do stava. Najbolje bi bilo da se do stava države dođe jednom širokom diskusijom, bez prethodnog etiketiranja.
Rekli ste upravo da Vučić ima, da ne kažemo „tu moć“, ali tu snagu u parlamentu da progura pojedine ideje. Šta bi to moglo da bude?
— Pa ne znamo još. Oni koji unapred napadaju sve što uradi Vučić kažu da on želi da legitimiše kapitulaciju i priznanje Kosova, ali to ne mora da bude tako. U svakom slučaju, mi ne dobijamo ništa odlaganjem čak ni razmišljanja o Kosovskom pitanju. Najlakše je reći „Kosovo je sveta srpska zemlja!“. Ima ljudi koji olako to koriste — recimo, „daćemo život za Kosovo“, pri čemu ne pokazuju spremnost ne da umru, nego ne pokazuju spremnost ni da žive na Kosovu! Ti ljudi koji tvrde da bi umrli za Kosovo, za početak bi trebalo malo da žive na Kosovu, da pokažu drugima primerom, da na primer šalju decu u kampove u Štrpce. Ako toliko voliš Kosovo, onda pošalji dete u Štrpce preko leta…
Da li je ovo sada realna briga za Srbe na Kosovu i Metohiji?
— Na Kosovu i Metohiji zapravo ne postoji jedinstvena situacija. Sasvim je drugačije stanje južno od Ibra i severno od Ibra, tako da ja ne znam kome odgovaraju ove nejasnoće s granicama, s režimima, s narko-kartelima. Zasad, narko-karteli su najveći dobitnik ove nejasne mrlje na mapi današnjeg Kosova.
Kada pričamo o Kosovu i Metohiji, zaista retko pričamo o životu Srba i o tome kako oni tamo žive i kako da prežive. Koliko Srbija vodi računa o njima?
— Mi nikad ne pričamo o Albancima. Da nam vrate Kosovo sve do Prokletija, šta bismo radili s Albancima? Koliko ljudi među našim političarima i intelektualcima zna albanski? Zamislite samo — da li neko u administraciji u Beogradu zna albanski?
Kada smo, po vama, „izgubili“ Kosovo i Metohiju?
— Ja bih to pitanje obrnuo: kad smo ga imali? Kada je naša država vladala Drenicom? Kada su žitelji Kosova bili zaista odani državi? Daću primer, da vidite u čemu je poenta. Čečenija… Deo Čečena je veoma odan Rusiji. Oni su vrlo podeljen narod, gde je deo veoma odan Rusiji, i to ne mali. Dali su ogroman broj narodnih heroja u Drugom svetskom ratu. Ali mi nemamo lojalne Čečene. To što je bilo takozvanih lojalnih Albanaca, pa mi smo njih manje-više izdali. Oni su najstrašniji žrtve ratnih zločinaca kao što su Haradinaj i Tači. Da li je ikada većina albanskog stanovništva prihvatala Srbiju i Jugoslaviju kao svoju otadžbinu, makar u onoj meri u kojoj su Čečeni ili Dagestanci prihvatali Rusiju?
A šta onda tačno pokušavamo da „vratimo“?
— To je veliki problem što mi, zapravo, razmišljamo o praznoj zemlji, a ta zemlja nikada nije bila prazna. Tu uglavnom živi narod koji mrzi našu državu. Mi smo od 1912. godine maštali da oni nekako odu u Tursku, čak je bilo nekih pregovora o tome, ali to nije bilo realno. Kada nisu otišli u Tursku u prvih 20 godina kad je to bilo realno, posle toga je postalo nemoguće. Ta komunistička ideja — da se Kosovo pripoji Albaniji i da Albanija bude sedma republika — nama deluje kao užasna izdaja, ali je Titu delovala praktično. Ako je sedma republika Albanija, onda je svejedno da li je granica 100 kilometara gore ili dole. Naravno, Tito se lako poigravao srpskim granicama, a srpskim komunistima je bilo svejedno, ali ipak, to se nije desilo… Verovatno pre zahvaljujući Informbirou nego patriotizmu srpskih komunista.
Da li bi Kosovo zaista moglo da u jednom trenutku da postane problem koji je rešen, ili je to „zamrznuti konflikt“, koji će trajati zauvek?
— Ima takvih situacija koje funkcionišu bez velikih problema — recimo, Kipar…
Da li je možda put ka Evropskoj uniji ujedno i put ka rešenju problema?
— Kosovo bi u budućnosti zapravo bilo manji problem od Kipra, jer Turska nikada neće biti članica Evropske unije, a Albanija i Srbija, verovatno hoće. Ulazak u Evropsku uniju će relativizovati granice. Što bi rekao Miki Mihajlović, direktor Radio Beograda i jedan od retkih ljudi koji ozbiljno poznaje tu problematiku: „Te stvari ne rešava geometar, nego dogovor dva naroda“. I to je dogovor u kom treba da učestvuje i Tirana. Kad smo s Tiranom imali dobre odnose, dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, onda je kosovski problem bio manji. Tirana, koja je po mentalitetu i po političkoj kulturi drugačija od Prištine, mogla bi da bude koristan saradnik u pronalaženju tog rešenja.
Krajem devedesetih godina nuđeno nam je da Albancima s Kosova damo „više od autonomije, manje od nezavisnosti“…
— To se zvalo „74 plus“. Bila su razna imena tog aranžmana…
Stvari su se do danas mnogo promenile?
— Problem je u tome što smo nismo uspeli da pregovaramo sa umerenijim ljudima, i verovatno smo svojom krivicom ekstremizovali albansku političku scenu. Albanca najintegrisanijeg u našu politiku, Azema Vlasija, mi smo uhapsili, a niko ne zna zašto. Pristojne i miroljubive ljude kao što su Rugova i Fehmi Agani smo potpuno marginalizovali. Odlaganjem pregovora u svakoj sledećoj turi dobijali smo gore pregovarače s njihove strane, ali i gore ponude. Sad imamo Aljbina Kurtija, koji je najgori na rečima, što ne mora da bude.
Da pređemo na geopolitiku. Kako sada, po vašem mišljenju, mogu da se normalizuju odnos Rusije i SAD, s obzirom na nove američke sankcije?
— Ono što zabrinjava je da su čak i liberalni Amerikanci uvek oduševljeni nekom oštrom merom protiv Rusije. Kako to da su sankcije Rusiji jedino oko čega se ujedinjuju republikanci i demokrate? Zar je moguće da je to hladnoratovsko nasleđe toliko snažno, da oni ne shvataju da je Hladni rat prošao, da Rusija nikom nije pretnja? Kome Rusija to preti? Krim je bio ruski — on je jednom samovoljnom odlukom komunističkog diktatora predat drugoj sovjetskoj republici. Znači, ako istorijski gledamo, Krim nije nikakav problem. Ovo može da ima za posledicu nešto neočekivano, a to je da se konačno Evropa emancipuje i „odlepi“ od Amerike. Dalje zatezanje odnosa s Rusijom dovodi Evropsku uniju u velike probleme. Evropa bi trebalo da se uspravi i da više ne bude američki protektorat, što je do danas bila.
Američki potpredsednik Majk Pens posetio je Crnu Goru samo nekoliko meseci nakon njenog ulaska u NATO, i poručio da crnogorska hrabrost u fazi „ruskog pritiska“ nadahnjuje svet…
— Za šaku dolara crnogorska politička elita bacila je sve tradicije Crne Gore. To je narod koji je dao ruske princeze, koji je imao carsku zastavu… Čak je crnogorska zastava zapravo ruska carska zastava, samo su joj promenili boju… Ovo je redak slučaj da kleptokratski interes jedne male, pljačkaške elite do te mere promeni ne politički kurs, nego sudbinu jedne države.
A kako vidite Pensovu pohvalu Crnoj Gori, da „nije pala pod uticaj Rusije“…?
— Crna Gora, s jednim brodom i četiri helikoptera? Ona ima, naravno, neki mali strateški značaj, zato što zatvara ulaz u Jadran, i Rusi više izvan Sirije nemaju pristup toplim morima — pa je to, zapravo, ujedno poruka za sve druge. Mi smo, čini mi se, spremni da makar na rečima pohvalimo svakoga ko izda Rusiju i ko pređe na našu stranu. Međutim, amerikanofilija uvek podseti na tužnu sudbinu Ukrajine, koja od okretanja protiv Rusije nije dobila ništa. Lako je podržati Crnu Goru kad to ništa ne košta. Neka onda Ukrajinci dobiju makar „beli Šengen“, ako ih Zapad toliko voli da je zbog njih spreman da Rusiji uvede sankcije.
Da se osvrnemo još jednom na Pensovu posetu Podgorici? Jedna od glavnih poruka koju je poslao jeste da Zapadni Balkan pripada Zapadu…
— To je jedna uska perspektiva. I Rusija pripada Zapadu u globalnoj perspektivi. Rusi, Kinezi ili Japanci, ili Indusi — gde je narod, ako gledate mapu sveta? Da li su oni u istočnoj Aziji ili Evropi?
Da li bi se moglo reći da je Amerika u Podgorici ponovo razbudila Hladni rat?
— To je sukob u kom će Amerika uspeti da antigonizuje protiv sebe dve-tri velike svetske sile. Vašington je dobio Hladni rat kad je napravio sporazum s Kinom, a sada su vratili Kinu na saradnju sa Rusijom… Tako da je najveći trijumf SAD u Hladnom ratu bilo Kisindžerovo pomirenje sa Kinom. Peking će najverovatnije tokom sledeće decenije biti blizak saveznik Rusije, a ostaje da se vidi šta će Indija da uradi — onda vam ostaju saveznici kao Crna Gora, Mađarska i Poljska.
