U jednom danu, ovaj svet napustila su dva velika čoveka, jedan rođeni Sarajlija, drugi rođeni Valjevac — glumac Toma Kuruzović i pesnik Petar Pajić. Obojica su bili jedinstvene pojave srpske kulturne scene. Kuruzović je poznat kao najosobeniji interpretator dela Branka Ćopića, a šira publika ga je zapamtila po ulozi Misirca iz serije i filma „Povratak otpisanih“.
Glumac Ljubivoje Tadić upoznao je Kuruzovića, kaže, još kao desetogodišnjak, kada je počeo da posećuje pozorište. Kuruzović je bio blizak prijatelj njegovog oca Rastka, takođe glumca.
„Bio je posebna boja, zvuk i osećaj srpskog pozorišta, jer je povukao ono najlepše prekodrinsko što je imao u sebi“, kaže Tadić.
Glumci se bave piscima, dodaje on, a Kuruzović je imao tu sreću da je imao svog pisca, Branka Ćopića. Najbolji tumač Petra Bandića i Nikoletine Bursaća bio je upravo Kuruzović:
„Bio je kao izvađen iz Brankove proze, što je Branko neobično cenio i zato je Tomu Kuruzovića zvao svojim glumcem“.
Poslednji put, Tadić je Kuruzovića sreo u junu, kada su zajedno nastupali na Duhove u porti Voždovačke crkve.
„Bio je veseo, kao i uvek, nasmejan, bez ikakve tame u sebi, koju je, kao i svi glumci imao u sebi, ali je nije pokazivao. Onda sam mu ispričao nešto što nije znao. Branko Ćopić je Tomu Kuruzovića ovlastio da govori jednu od najlepših ljubavnih pesama srpskog jezika, „Mala moja iz Bosanske Krupe“. Pre tridesetak godina, možda malo više, Toma je ovu pesmu preneo na moga oca Rastka, a pre, možda 25 godina, Rastko je tu pesmu preneo na mene“, priča Tadić.
„Mala moja iz Bosanske Krupe“, tako je postala jedinstven slučaj u svetu, da je imala svega tri „ovlašćena“ glumca koji mogu da je izvode.
Svaki glumac ima svoja različita lica, a uloga Misirca u „Otpisanima“, najdalje je od Kuruzovićevog karaktera, kaže Tadić.
„Odigrao ju je perfektno i to je jedan od najboljih negativaca u našoj filmografiji. Ljudi koji su u suštini dobričine imaju tu sposobnost da zlikovce, ubice, ljude koji predstavljaju najstrašnije u čoveku, odigraju najbolje. Kod glumaca postoji ta vrsta višestrukih lica. Mislim da je za ljude koje bismo mogli nazvati dobričinama, a takav je bio Toma, ovo bio veliki izazov i samo još jedan pokazatelj njegovog velikog umeća. Samim tim što se ova uloga još pamti, pokazatelj je njegovog velikog umeća“, kaže Tadić.
Za ime Petra Pajića, možda mnogi nisu čuli, ali za njegovu pesmu „Ja sam bio u Srbiji, Srbija je na robiji“ jesu. Svojevremeno to je bila, kaže Tadić, najpoznatija usmena pesma, pesma, čiji je poneki stih znao svako. Pesma u vreme kada je nastala nije mogla da bude štampana.
„Kada je nastala, ako se ne varam, početkom osamdesetih, delovala je zastrašujuće, zato što je, između ostalog, pored misli Pere Pajića, tačno govorila o stanju i karakteru srpskog čoveka koji je proistekao iz tog stanja“, objašnjava Tadić.
Petar Pajić ostavio je mnogo pesama koje spadaju u vrh srpske poezije XX veka, kaže Tadić, i dodaje da je Pajić bio i izvrstan pripovedač.
Kada je došao u valjevsku gimnaziju, Petar Pajić je već bio na studijama u Beogradu, priča pesnik i Pajićev prijatelj Matija Bećković. Pajić je, kaže, bio prvi živi pesnik koga je video.
„Ja do tada nisam ni znao da neki pesnik može biti živ. Sve pesnike koje sam znao bili su oni iz čitanke, a ako je neki i bio živ, mislio sam da živi negde u oblacima. Tako da je on meni bio prvi sagovornik o poeziji i pesništvu“, kaže Bećković.
Za sebe je Pajić govorio da je najsličniji nemačkom pesniku Rajneru Mariji Rilkeu, međutim, kaže Bećković, izgleda da je više traga na Pajićevu poeziju ostavilo to što mu je otac bio Pekar.
„On je mesio hleb zemaljski, a opet je umesio dušu svog jedinca, pesnika, koji se, opet, bavio hlebom nebeskim. On je bio vezan za Valjevo i nemoguće je spomenuti Pajića a ne spomenuti Valjevo i Valjevce. Tako da u času njegovog odlaska, pre bismo mogli izjavljivati saučešće Valjevu i svemu što Valjevo predstavlja, nego bilo kome drugom, a i meni bi mogli izjaviti saučešće pre nego da ga ja nekome izjavljujem“, kaže Bećković.
