Srednja i istočna Evropa suočene su sa završetkom jedne privredne ere koju je obeležila jeftina radna snaga, pa bi strana ulaganja u dugoročnoj perspektivi mogla sve više da odlaze u dalje zemlje na istoku i jugu, pokazala je najnovija analiza agencije Rojters.
Grupa za investicijsko bankarstvo sa sedištem u Moskvi, „Renesans kapital“, bila je još konkretnija. Strani ulagači neće odustati od postojećih projekata u regionu, ali će nove investicije verovatno otići na druga odredišta. U belešci namenjenoj svojim klijentima „Renesans kapital“ iznosi mišljenje da će novi talas ekspanzije ulaganja zahvatiti Tursku i zemlje na južnom Mediteranu, gde među odredištima ističu Maroko, Tunis i Egipat, a moguće i Ukrajinu i Iran.
Da li će borba za ujednačene zarade zaposlenih u automobilskoj industriji koje se drastično razlikuje zavisno od toga da li su fabrike locirane u zapadnoj, odnosno centralnoj i istočnoj Evropi na kraju završiti odlaskom tih kompanija u potrazi za novom jeftinom radnom snagom?
Radnici „Fijata“ u Kragujevcu nisu bili jedini koji su se pobunili zbog niskih dnevnica i dobrim delom su posle višednevnog štrajka istrajali u zahtevima.
Štrajk radnika u „Folksvagenovoj“ fabrici u Bratislavi prošlog meseca rezultirao je rastom zarada od 14 odsto. Štrajkovima prete i zaposleni u „Audiju“ i „Mercedesu“ u Mađarskoj, a francuski „Pežo“ i južnokorejska „Kia“ su ove godine već podigli plate radnicima u svojim fabrikama u Slovačkoj. Britanska agencija Rojters u analizi koju je ovih dana objavila ukazuje da je sve to znak promena u privrednom okruženju u centralnoj i istočnoj Evropi gde automobilska industrija čini lavovski deo stranih ulaganja.
Veliki zapadni proizvođači automobila su, nakon sloma komunizma u istočnoj Evropi, u potrazi za jeftinom radnom snagom krčili put u Slovačkoj, Češkoj, Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji. Tako je danas Slovačka najveći svetski proizvođač automobila po stanovniku, sa proizvodnjom većom od milion automobila godišnje.
Sindikalni poverenik u slovačkom „Folksvagenu“ Zoroslav Smolinsky, koji je prošlog meseca organizovao štrajk u toj fabrici, Rojtersu je rekao da je u tim pogonima počeo da radi 1992. godine, kada ih je preuzeo nemački gigant. U to vreme plata mu je mesečna bila 75 evra. Od toga su, kaže, mogli da žive jer su morali.
Danas 12.300 „Folksvagenovih“ radnika u Bratislavi u proseku zarađuju po 1.804 evra mesečno. Ta plata je, međutim, manja od polovine prosečne plate radnika u „Folksvagenovoj“ fabrici u Nemačkoj, navodi Smolinsky, ističući kako tako veliki jaz u platama više ne može da bude pravdan.
Ali u tim zemljama istočne Evrope nisu, međutim, rasle samo zarade, nego i broj zaposlenih. Nezaposlenost je znatno pala, čak ispod sedam odsto. Zato se, po oceni Rojtersovih analitičara, model jeftine radne snage u zemljama u ovom regionu posle četvrt veka polagano primiče svome kraju.
Komentarišući tu analizu, Borislav Borović iz Foruma nezavisnih ekonomista za Sputnjik kaže da je moguće seljenje proizvodnje u nekom obimu na istok, ali samo proizvoda niskog tehnološkog nivoa. Tačna je, kaže, ocena da radnici počinju da se bune kada nezaposlenost padne ispod 10 odsto, jer nema rezervoara radnika koji bi zamenili nezadovoljne. Drugim rečima, nema više onoga: „Ako ti nećeš, ima ko hoće“.
On, međutim, dodaje da je kod nas malo drugačija priča zbog subvencija i ostalih podsticaja, pa je moguće da se strani investitori i zadrže uz određeno, uglavnom, minimalno povećane plata.
Da je osnovni razlog seljenja kapitala jeftina radna snaga, onda bi se, objašnjava on, kompletna proizvodnja iz zapadne Evrope preselila u Srbiju, Moldaviju… ili još pre na Daleki istok. A nije tako.
Ostaje, smatra Borović, da subvencijama privlačimo ozbiljnije investitore. Ali i to je, mišljenja je on, na kratak rok, sa relativno malim brojem novozaposlenih radnika najniže kvalifikacione strukture i sa prilično neizvesnim rokom njihovog ostanka u Srbiji.
Kompanije kojima je trošak radne snage najbitniji su one koje nijedna zemlja ne bi poželela za investitora. Oni traže neobrazovanu radnu snagu jer im je proces „proizvodnje“ takav da se sve svodi na najprostije poslove sklapanja nekih osnovnih delova poput kablova, dakle bez automatskih mašina i tehnologije. A kada isteknu subvencije i podsticaji, oni pokupe ostatak tog materijala, potrpaju u kamione i pravac kući, slikovit je ovaj ekonomista.
Borović u razgovoru za Sputnjik podseća na potez vlasnika automobilskog giganta iz Detroita Henrija Forda, s početka prošlog veka, kada je šokirao ostale industrijalce time što je radnicima podigao minimalnu dnevnu zaradu na pet dolara, što je bilo dva puta više od drugih poslodavaca. Kada su ga upitali zašto to radi, odgovorio im je kontrapitanjem: „Ko će da kupuje moje automobile?“
Podseća i na to da je aktuelni predsednik SAD Donald Tramp najavio povratak auto proizvodnje iz Meksika u SAD, uprkos razlici u nadnicama koje su mnogo veće u SAD, što bi „peglali“ uvođenjem zaštitnih carina.
Na „zamku kapitalizma“ na koju je svojevremeno ukazao Henri Ford podseća i dr Božo Drašković, profesor Beogradske bankarske akademije.
„Smanjujući cenu radne snage vi smanjujete potrošačku tražnju, zadužujete ljude kreditima i dolazi do problema koji u budućnosti generišu novu krizu“, kaže Drašković za Sputnjik. Ali, dodaje on, to je zamka kapitalizma generalno. Zato on misli da će „surovi kapitalizam seliti proizvodnju i da je to logika koja će se dešavati sve dok se država ne umeša“.
Velike kompanije, ne samo u automobilskoj industriji, nisu ni krile da je ključni razlog seljenja njihovih proizvodnih pogona u bivše socijalističke zemlje bio taj što su dobijale stručnu radnu snagu za malo novca.
„Tu, međutim, postoji jedna zakonitost. Kako prolazi vreme radnici pritiskaju da se za isti posao koji rade u platama izjednače sa onima koji isti posao rade u 200-300 kilometara udaljenoj fabrici iste firme“, ističe Drašković za Sputnjik.
