Socijalizam se u bivšoj Jugoslaviji po mnogo čemu razlikovao od ostalih svojih pandana. Manje rigidan od bilo kojeg drugog, jugoslovenski oblik socijalizma omogućavao je svojim građanima životni stil mnogo sličniji onom na (kapitalističkom) Zapadu.
Spoljnotrgovinske firme su igrale značajnu ulogu u tome. Nastale u toku izolacije, kada je Jugoslavija raskinula veze sa Staljinom, spoljnotrgovinske firme bile su izvor preko potrebnih deviza.
U filmu „Bal na vodi“ Jovice Aćina, Dragomir Bojanić Gidra kaže: „Spoljna trgovina je sve sama UDBA“. U početku je to bilo tačno, ali ubrzo je postalo jasno da poslovanje zahteva osobine i sposobnosti koje se umnogome razlikuju od „komunističkog morala“.
Zato su one postale rasadnik nove klase menadžera ili „tehnokrata“, kako su ih nazivali partijski aparatčici. Ti menadžeri, uz pevače, poput Đorđa Marjanovića, i glumce, poput Ljubiše Samardžića i Milene Dravić, najviše su oslikavali zapadni stil života, tako voljen i kopiran u prvim decenijama jugoslovenskog socijalističkog sivila.
U takvog jednog menadžera, stasavao je u „Geneksu“ od 1956. godine nedavno preminuli Milorad Savićević. S obzirom da su „spoljnotrgovinci“, pogotovo oni uspešni, bili poznati po nadimcima, i Savićević je bio poznat kao Miki.
Potrebu bivše države za firmama kao što je bio „Geneks“, čiji je Miki Savićević bio direktor od 1970. do 1991. godine, objasnio je u poslednjem intervjuu koji je dao za beogradski magazin „Nedeljnik“:
„…nivo primitivnosti u industriji je bio strašan. Zato su i bile potrebne firme kao što je ’Geneks‘. One su morale da uvedu kulturu trgovine između prilično primitivnih socijalističkih industrijalaca i visokosofisticiranih kupaca na Zapadu. Kuće kao što su ’Geneks‘ su nastale sa starim kadrovima, iskusnim predratnim trgovcima. Dosta smo učili od Jevreja.“
Savićević je prošao kroz sve faze karijere, od pripravnika do direktora, jer se u bivšoj državi, ma šta danas mislili o njoj, poštovao red. Nije bilo preskakanja faza, moralo se učiti i cenilo se životno i profesionalno iskustvo.
Kao i sve druge spoljnotrgovince, i oko Mikija Savićevića je stvarana legenda. Retko istupanje u medijima samo je podgrejavalo famu. Džakuzi u toaletu njegovog kabineta bila je samo jedna od priča koje su kružile o njemu.
Međutim, niko mu nije mogao ništa, jer su iza Mikija stajali rezultati. „Geneks“ je 1989. godine bio među prvih 16 od 600 najuspešnijih firmi zemalja u razvoju, sa godišnjim obrtom koji je iznosio 27 odsto spoljnotrgovinskog prometa Srbije i 60 preduzeća širom sveta. „Jugoturs“, „Aviogeneks“, „Interkontinental“, „Mekdonalds“, „Deli frans“ bile su samo neke od firmi u vlasništvu „Geneksa“ u zemlji.
Pored Emeriha Bluma, legendarnog direktora i osnivača sarajevskog „Energoinvesta“, Miki Savićević je jedini uspeo da od jednog socijalističkog spoljnotrgovinskog preduzeća izgradi moćnu multinacionalnu imperiju.
„Geneksova“ snaga ogledala se i u spoljnim obeležjima. Ta firma izgradila je za svoje potrebe neboder, danas poznat kao Kapija Beograda, u čijoj manjoj kuli se nalazio taj Mikijev kabinet sa džakuzijem.
Površno gledano, jugoslovenski spoljnotrgovinci bi mogli da zaliče na današnje tajkune. Istina, činili su posebnu klasu u društvu, kao i današnji tajkuni. Imali su određene privilegije, koje su se, pre svega, ogledale u čestim odlascima u inostranstvo i u luksuznijem životu od ostalih građana.
Međutim, razlike su ogromne, jer Mikiju Savićeviću, bavljenje biznisom nije služilo za zadovoljavanje pohlepnih apetita. Biznis je za Mikija Savićevića bio igra u kojoj je voleo da dobija i po tome su on i drugi jugoslovenski spoljnotrgovinci bili sličniji menadžerima sa Volstrita nego današnjim tajkunima. Bilo je važno sklopiti posao i doneti profit, ali ne za sebe, već za državu. Radio je taj posao zato što ga je voleo i znao, ne zbog zgrtanja gomila novca. A novca je bilo jer je novac, ipak, suština trgovine.
Za razliku od današnjih tajkuna, koji slepo slede vladajuću političku opciju i brzinom svetlosti se priključuju idućoj koja dolazi na vlast, jugoslovenski spoljnotrgovinci su se stalno rvali sa komunističkom birokratijom, koja je pokušavala da ih ograničava u poslovanju.
O tome je Savićević govorio:
„Menadžment je držao zemlju. Hrvatski direktori, slovenački direktori, bilo je tu izvanrednog sveta. Tržišni mehanizam je omogućavao, ako niste lopuža, da stvarno sjajno radite. Ali državna administracija to nije pratila, ona se kolebala između republičkih interesa. Posle smo videli da nema ništa od te zemlje. Do smene Nikezića, verovao sam da će oni preuzeti vlast, i da će se dogovoriti sa Slovencima i Hrvatima da uspostave socijaldemokratsko društvo, da dozvole još jednu partiju, da unište Savez komunista koji je bio leglo svih gluposti i svakog otpora. Mi smo u ’Geneksu‘ likvidirali partiju. Partija se nije sastajala godinama. I mene lično iz gradskog komiteta su proganjali. Žika Minović je u ’Politici‘ objavio tekst protiv tehnokrate Savićevića koji ruši režim“.
Po prirodi funkcije, rekao je Savićević, direktori spoljnotrgovinskih firmi težili su slobodi:
„Ako odgovaram, hoću da odlučim. Ako odlučujem, hoću da ubirem plod. I to ne u smislu profita, nego više u smislu nekih svojih prava, nagrada. Ne ulazim u to kada je i gde neko počeo da krade, kraducka, da ugrađuje sebe…“
I u političkom smislu, prema sopstvenom svedočenju, Savićević je odudarao od tadašnjeg mejnstrima:
„To je bila socijalistička, ili socijaldemokratska orijentacija, koja je apsolutno antikomunistička. Naročito ako se pod komunizmom smatrala Staljinova dogmatska škola koju je, istini za volju, Tito napustio. On je u suštini bio antikomunista, pogotovo u smislu te Staljinove verzije, ali se štitio partijom da bi sačuvao vlast. Ja sam verovao da će se posle njega ići na neku demokratsku varijantu, u pravcu razvoja socijaldemokratije zapadnoevropskog tipa, koja tada još nije predviđala čist kapitalizam“.
Ono što se izgubilo u vrtlogu raspada Jugoslavije i ratova koji su taj raspad pratili, jeste autoritet poslovnih ljudi sa ovih prostora. Mikiju Savićeviću vrata u inostranstvu su se otvarala sama, samo na pomen njegovog imena.
Postoji li danas čovek u Srbiji, direktor neke kompanije ili banke, čije je ime cenjeno u svetu, kao što je to bio slučaj sa Savićevićem ili Borkom Vučić? Ne postoji, jer današnji direktori su, bez obzira koliko su plaćeni, samo šefovi filijala neke veće kompanije, dok je Savićević bio šef multinacionalne kompanije. Njegova reč vredela je isto, ako ne i više, kao i garancije Narodne banke.
Posmatrač koji pokuša da uporedi Mikija Savićevića sa današnjim poslovnim ljudima u Srbiji pretrpeće neuspeh i doživeti razočarenje, jer Miki i njegove kolege nisu samo po spoljnim obeležjima ličili na svoje zapadne kolege. Oni su, iako su živeli i radili u komunističkoj zemlji, oličavali duh tržišne privrede, poslovne kulture i etike zapadnog načina poslovanja.
Više su ličili na junake američke serije „Momci sa Medisona“, koja opisuje njujorški poslovni svet šezdesetih godina prošlog veka, nego na današnje poslovne ljude.
Verovatno zato i nije uspeo da „Geneksu“ povrati staru slavu posle 5. oktobra. I sam je priznao da je firma u kojoj je proveo najveći deo svog radnog veka relikt prošlosti.
„Geneks“ je danas nedostižan cilj srpske privrede i kao što treba da se zapitamo zašto je to tako, trebalo bi da se zapitamo zašto Srbija više nema menadžere kalibra Mikija Savićevića.
