Ali Iran je na vreme shvatio da se njegova bezbednost brani u Siriji, u odbranu Sirije i sopstvenih interesa ali i u borbu protiv smrtonosne američke samovolje umešala se Rusija, i ne samo da su preživeli i Sirija i Asad, nego on više čak i ne mora da ode. To je poručio francuski predsednik Emanuel Makron, nešto slično je američki državni sekretar Reks Tilerson rekao generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija Antoniju Guterešu, a predsednik SAD Donald Tramp istovremeno ukida program CIA za naoružavanje i finansiranje sirijskih pobunjenika.
Kako će sve ovo uticati na ishod sirijske krize i na odnose na Bliskom istoku, i, još važnije, kako će sirijsko iskustvo uticati na sve buduće eventualne mete američkog intervencionizma?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili diplomata Zoran Milivojević i Predrag Ćeranić, dekan Fakulteta bezbednosnih nauka Univerziteta u Banjaluci.
Trampovu odluku o okončanju programa CIA za naoružavanje pobunjenika u Siriji „Njujork tajms“ je ocenio kao znak da je vašingtonska administracija digla ruke od nade da će oboriti Bašara el Asada s vlasti.
„Ni dosad nisu uspeli da ga obore. Potpuno je jasno da je Asad preživeo“, kaže Zoran Milivojević, ukazujući, međutim, na to da je „za Ameriku i američke interese sve vreme bilo problematično to što je najveći deo naoružanja koje su isporučivali ’umerenoj opoziciji‘ završio u rukama DAEŠ-a i sličnih radikalnih struktura…“ „Otuda nije čudo što je Trampova administracija u kratkom vremenu promenila pristup, tim pre što je sve vreme jasno da bitku protiv DAEŠ-a vodi upravo Asad uz podršku Rusije, šiitske milicije uz podršku Irana, kao i Kurdi. Ka njima su Amerikanci i preusmerili svoju podršku, odustajući od ideje da sa tom opozicionom koalicijom ostvare željeni rezultat“.
„Američki poraz u ratu u Avganistanu uticao je i na promenu njihovog stava o Siriji“, skreće pažnju Sputnjikov sagovornik. „Tramp, jednostavno, neće da uđe u rizik da napravi još jedan neuspešni Avganistan. Rasplet u Siriji zavisiće od Asada, od Rusije, Turske i Irana, i tu Amerika mora da nađe svoje mesto, koje je izgubila igrajući na pogrešnu kartu koja, pokazalo se, nije imala nikakve šanse… Odnosi u svetu su se promenili, i potpuno je jasno da Tramp ne može više da vodi onakvu intervencionističku politiku kakvu su vodili i Bil Klinton i Džordž Buš Mlađi i Barak Obama u početnoj fazi svoje vladavine… Tramp je toga svestan, i zna da u Siriju može da se vrati samo u dogovoru s Rusijom, kako bi učestvovao u konačnom raspletu koji tek predstoji, i on upravo to sada i radi“.
Na sličan način i Majkl Gerson, pomoćnik Džordža Buša Mlađeg za strateško planiranje, odluku aktuelne vašingtonske administracije u komentaru u „Vašington postu“ opisuje kao „Trampovu predaju Rusiji koja oduzima dah“ i sugeriše da je ovo dokaz da Rusi Trampa drže u šaci, a rezultat je, kaže, da je Amerika „strateški i moralno razoružana“.
Predrag Ćeranić, s druge strane, u odluci američkog predsednika vidi drugačiji motiv: „Tramp je biznismen. On nastoji da uštedi američki novac, i da zaradi gde je to moguće. To se vidi u njegovom odnosu prema NATO-u i u odnosu prema Saudijskoj Arabiji. On se i sada ponaša na sličan način. Zašto bi američki novac išao toj, takozvanoj umerenoj opoziciji, kad on taj teret može da prebaci na Saudijsku Arabiju, ili na Katar i ostale zalivske zemlje koje imaju novca a uz to su i u obavezi prema Sjedinjenim Američkim Državama zbog zaštite koju im pružaju“.
Prema Ćeranićevom mišljenju, Amerikanci sad u Siriji prelaze na rezervnu strategiju, dok se njihov osnovni plan, pokušaj prekompozicije Sirije na nekoliko država, nije promenio. „Amerika uporno pokušava da se vrati na teren u Siriji. Kurdi su njihov adut. I sada je u toku trka s vremenom, ko će prvi da uđe u onaj deo Sirije koji još kontroliše DAEŠ“. Ovaj plan nije bez rizika: „To se, naravno, ne dopada predsedniku Turske Redžepu Tajipu Erdoganu, koji u tome vidi mogućnost stvaranja kurdske države“.
Francuski stav prema Siriji i njenom predsedniku Asadu doživeo je pak potpuni zaokret. Dok je doskorašnji predsednik Fransoa Oland insistirao da „Asad mora da ode“, njegov naslednik Emanuel Makron nedavno je obznanio „novu perspektivu“ francuske vlade u odnosu na sirijsku krizu, prema kojoj Asad ne mora da ode s vlasti. Rekao je da ga „niko nije uverio da postoji Asadov legitimni naslednik“, i da je francuski prioritet sad pobeda nad teroristima u Siriji.
„Fransoa Oland i nije govorio u ime Francuske, već je sledio politiku Amerike. Makron pokušava da govori u ime Francuske, da vrati njenu poziciju jedne od velikih sila koja projektuje sopstvene interese. To je Makronova spoljnopolitička strategija. A Sirija je pokušaj Francuske da se vrati u svoje nekadašnje interesne sfere“, komentariše Zoran Milivojević ovaj zaokret, i skreće pažnju na to da su „Asadove snage vratile neke od velikih izvora nafte, i prvi koji se tamo pojavio bio je francuski ’Total‘. Tako da je ova francuska pozicija zapravo veoma logična“.
Na sličan način će i Predrag Ćeranić: „Makron je realan. On je svestan da Francuska ne predstavlja vojnu silu u Siriji, i nastoji da definiše svoju politiku u skladu s tim. On sad pokušava da zaštiti interese francuskih naftnih kompanija na tom području, svestan da Asada ne mogu da sruše“.
Sagovornici Sputnjika saglasni su u oceni da konačni rasplet sirijske krize tek predstoji, i sada je, kaže Ćeranić, „U toku trka za pozicije između Rusije i Amerike i na Bliskom istoku, ali i na Balkanu. I Rusija tu ne sme da zakasni, a mislim i da neće, jer je Putin duboko svestan šta mu ta dva fronta znače“.
Pritom, pozicije Rusije na Bliskom istoku znatno su ojačane osiguravanjem Asadovog opstanka na vlasti, ali ovom intervencijom ujedno je i demonstrirano Americi da više neće s nekadašnjom lakoćom moći da uklanja nepoželjne režime po svetu.
Zaključuje Zoran Milivojević: „Rusija će svakako, u svojim interesnim sferama koje vidi kao globalna sila, nastojati da interveniše ukoliko se zadire u njene interese. Ona već demonstrira odlučnost, i na vojnom planu daje do znanja da više neće tolerisati provokacije. A to će sigurno uticati i na Amerikance da se teže odluče na obaranje režima. Uostalom, oni su već dovoljno zemalja upropastili i svet doveli u nemoguću situaciju“.
