Varadi u intervjuu Tanjugu pozdravlja poziv predsednika Aleksandra Vučića na otvaranje dijaloga o budućnosti Kosova kao priliku da se šira javnost „upozna sa stvarnošću“, jer će, kako kaže, ako ona postane opštepoznata i priznata, i pregovaračima biti lakše.
Neće morati, kako kaže, da brane mitove, već će lakše moći da pregovaraju za najbolju od mogućih opcija u interesu Srbije, a to je, po njegovom mišljenju, personalna i teritorijalna autonomiju Srba na Kosovu, i linija ispod koje se ne smeju spustiti srpski interesi.
„Da se Kosovo ’vrati‘ i postane deo Srbije, mislim da u ovom času, mada to nije lako reći, nije realno. Ali, nisam sveznalica… A to da se srpske crkve, manastiri, kulturna i jezička prava zaštite putem personalne i teritorijalne autonomije, to je ostvarivo. To bi bilo pravedno i moguće. To je ostvariv cilj“, kaže Varadi i precizira da misli na teritorijalnu autonomiju severnog Kosova.
Veruje da bi to i za Evropu bilo nesporno i smatra da se pregovarači moraju založiti za to da Srbi na Kosovu i Metohiji i ubuduće mogu da žive kao Srbi, „da sačuvaju jezik, kulturu i svoje srpstvo“.
Taj predlog se, ističe, mora izneti na sto pre dogovora o konačnom statusu srpske pokrajine.
Varadi ponavlja da je unutrašnji dijalog o budućnosti Kosova i Metohije, mada ne veruje da je moguć konsenzus, jako važan, pre svega da bi se javnost upoznala sa činjenicama.
On podseća na međunarodne okolnosti i faktičko stanje u okviru koga se odvijaju ovi pregovori:
„Sa stanovišta struke kojom se bavim, proglašenje nezavisnosti Kosova bilo je protivno međunarodnom pravu, ali o tome je Međunarodni sud pravde izbegao da iznese stvarno mišljenje. Dato je jedno savetodavno, koje ne ide u prilog Srbiji. Umesto da se kaže da li je samo odvajanje u saglasnosti sa međunarodnim pravom, rečeno je da izjava, odnosno deklaracija o nezavisnosti nije u nesaglasnosti sa međunarodnim pravom. Tako je zapravo izbegnut odgovor na pravo pitanje“.
Varadi dodaje da uz to ne treba zaboraviti da su gotovo svi zapadni političari, koji su pozdravili tu odluku, rekli da proglašenje nezavisnosti Kosova nije presedan, te da treba imati na umu da oni koji „veruju da su došli do jednog uzornog rešenja neće to mišljenje promeniti“.
Zato se postavlja pitanje da li činjenica da je međunarodno pravo na našoj strani, mada to međunarodni sud pravde nije potvrdio, treba da bude orijentir za dalje poteze Srbije ili ne?
„Trebalo bi da se suočimo sa tim da Kosovo defakto pravno danas nije deo Srbije — bez obzira na to da li treba da bude, bez obzira na to šta pravedno ili nije — jer ni zakonodavna, ni administrativna, ni sudska vlast Srbije se tamo ne prostire. U toj situaciji govoriti da ćemo sačuvati Kosovo nije sasvim adekvatna retorika. Teško je sačuvati ono što nije u našem posedu“, kaže Varadi.
On podseća na konkretan primer i objašnjava da bi, da je Ramuš Haradinaj na zahtev Srbije izručen Beogradu, Nišu, Subotici, to bilo izručenje Srbiji, ali u slučaju izručenja Prištini — „on ne bi bio izručen Srbiji“.
Varadi skreće pažnju na još jedno pitanje nad kojim javnost u Srbiji treba da se zamisli, a to je: „Šta bi bi bilo kada bi Kosovo stvarno postalo deo Srbije“?
„Realnost je da je reč o oko dva miliona ljudi, od kojih preko 90 odsto već dve decenije i duže živi u jednoj sasvim drugačijoj političkoj i socijalnoj kulturi. Potom, kakve bi bile ekonomske posledice toga?“, pita se Varadi.
„O svemu bi trebalo razmisliti, sve te hipoteze uzeti u obzir, da vidimo šta bi bilo kad bi bilo“, sugeriše.
„To bi trebalo da bude deo dijaloga i da se u okviru tih činjenica traži odgovor. Umesto u mitovima, da se traži odgovor u činjenicama“, kaže on.
Na pitanje očekuje li da bi iz dijaloga, koji je praktično već počeo, predsednik Vučić i srpski pregovarači mogli da izvuku i neko merodavno mišljenje i argument više u našu korist, odnosno vidi li on kao stručnjak neko pravno rešenje koje bi omogućilo normalizaciju odnosa sa Prištinom bez „gubitka Kosova“, Varadi kaže da nema dovoljno saznanja o toku pregovora da bi mogao da ponudi odgovor na ovo pitanje.
„Da bih o tome stručno dao mišljenje trebalo bi da budem mnogo bliži postupku pregovora, a ja to nisam. Prema tome, čovek može biti stručan jedino u pitanjima u koja je ’zaronio‘“, primećuje profesor.
„Taj dijalog ne može da dâ baš direktno uputstva pregovaračima. On pre svega može da popravi atmosferu u kojoj će moći da se pregovara“, zaključuje Varadi, uz opasku da pregovarači, naravno, treba da budu na visini svoje struke i da tu niko ko nije na visini struke ne može da bude od koristi.
