„Nije Vučić kriv opoziciji što su slabi. Pa što nikad ne kaže šta bi radila drugačije od Vučića umesto što samo govori da je Vučić grozan i da oni treba da budu tu umesto njega.“
Tako Ljiljana Smajlović, kolumnistkinja „Nedeljnika“, objašnjava zašto poziv predsednika Srbije na unutrašnji dijalog o Kosmetu izaziva podele i pre nego što je počeo.
— Vučić je izneo temu i sad bi opozicija trebalo da nam kaže šta u stvari ne valja sa Vučićevom politikom prema Kosovu. Mi smo videli pre pet godina kad Dragan Đilas kao predsednik DS-a kaže: „Ja ću da podržim Briselski sporazum, ali neka Vučić prizna da je to izdaja“. Vi kažete da ste za izdaju samo ako možete da okrnjite neki poen protivniku? Ima toliko licemerja u odnosu Vučićevih protivnika. Sada treba pitati njegove protivnike da kažu šta da se radi na Kosovu. Oni ne mogu ništa da kažu jer oni bi radili isto što i Vučić. Oni su očajni što su pali sa vlasti zato što se nisu usuđivali da vuku neke poteze koje je Vučić povukao, a što mu nije škodilo kod njegove baze. Nervira ih Vučić sa Kosovom i čitava ta medijska drugosrbijanska elita govori: „Njega Evropa i Amerika trpe zbog Kosova“. Pa hajde sad vi recite šta ne valja u tome što on radi sa Kosovom.
Ali nismo čuli koji su modeli u igri za neko eventualno rešenje.
— Tačno. Opozicija bi morala da mu kaže: „Ti si predsednik, ti nam reci šta je tvoj plan“. Oni bi to mogli da kažu. Teško je braniti zašto ne iznose svoj plan.
Sa druge strane, njegov je stav razumljiv — čekam da mi prvo predlože šta mogu, da zatim vidim šta je najbolje, pa da iskombinujem elemente tih predloga koje dobijem i onda da izađem sa nekim konkretnim predlogom.
— Kad idete u rešavanje nekog teškog pitanja, vi njega morate da rešavate sa međunarodnim akterima. Svaki međunarodni akter zna imate li vi podršku za ovo što tražite. Vučić može da kaže da mu je važno da vidi šta hoće ova nacija i za šta je spremna da se bori, a on će da se bori za jedinstvo nacije. On je taj koji treba da manufakturiše to jedinstvo, da ga gradi, vodi… On je doveo i opoziciju, i medije koji ga kritikuju, i analitičare koji ga kritikuju u tešku poziciju jer nikome od njih ne pada na pamet da kažu šta bi uradili. Neki hoće da kažu da je Kosovo izgubljeno i da treba da ga damo, ali ih je strah od reakcije javnosti.
U Prištini su pozdravili najavu dijaloga. Da li su i oni napravili korak napred?
— Ne. Potpuno obrnuto. Vučić sa velikim komforom može da kaže da želi dijalog jer tamo Aljbin Kurti ulazi u vladu. A on je rekao da neće da razgovara sa nama dok ne priznamo Kosovo. Vučić može biti siguran da će nova vlast na Kosovu biti mnogo tvrđa i nepopustljivija i najverovatnije u početku ništa neće biti moguće, jer će morati da dokažu da su drugačiji u odnosu na Hašima Tačija i da sa njima međunarodna zajednica ne može tako lako. Boris Tadić je učinio ogromne ustupke sa Kosovom tako što je prepustio Evropi da rešava stvar, umesto Saveta bezbednosti, ali on je to uradio u zamenu za bezvizni režim i na tome je dobio je izbore 2008. godine. Kosovo takođe želi bezvizni režim, ali mislim da nisu spremni na ustupke na koje je Srbija bila spremna. Albanci su tvrđi orah nego što smo mi bili.
Jedinstveni su. Postoji nacionalni konsenzus o ključnim stvarima.
— Oni su se borili za Kosovo pa šta bude. Vučiću ide u korist ta buduća vlast na Kosovu zato što ona neće biti pod pritiskom da čini ustupke, jer oni tamo neće hteti ništa, barem po onome što je govorio Aljbin Kurti.
U svetu su glavna vest pooštrene američke sankcije protiv Rusije. Međutim, one će i Evropi naneti štetu. Da li očekujete da će pod pritiskom Brisela i Nemačke kao najmoćnije članice EU ipak neko u Americi razmisliti o ublažavanju tih sankcija?
— Ne verujem da će se u Americi bilo šta promeniti pod pritiskom Brisela. Ipak, ni sad mi nije jasno kako može zakon izglasan u Americi da spreči Evropljane da grade „Severni tok 2“. Možda Evropljani mogu sebi da pomognu. O ovom dvopartijskog zakona složili su se i republikanci i demokrate. Demokrate razumemo, žele da suze mogućnost predsednika Trampa da utiče na poboljšanje odnosa sa Rusijom, da ga spreče u ukidanju bilo kojih sankcija Rusiji, ali najvažnija stvar koja se desila je da je Republikanska stranka podlegla tom političkom pritisku. I cela elita samo histeriše zbog Rusije i Trampa i njihovog tobožnjeg dosluha. Ali idu izbori za godinu i po i niko ne želi da bude mekan prema Rusiji, ne želi da mora da odgovara na pitanje na televiziji: „Zašto ste pustili Trampa da ukine sankcije Putinu?“
Dok taj mračni oblak visi nad glavama kongresmena i senatora i dok god se američki političari plaše pritiska medija zbog tog „dosluha“ sa Rusijom, ko se nije snažno usprotivio Putinu, mislim da se senatori i kongresmeni neće obazirati na bilo kakve vapaje i proteste iz Brisela.
Ispada da Tramp nije republikanski predsednik.
— Ispada da je on izgubio deo podrške svoje stranke. On je čovek svoje baze. Najviše me zabavlja što je komunistički termin „baza“ u Americi sada najvažnija reč. Svaki dan slušate o tome da li je Tramp izgubio podršku svoje „baze“, da li njegova „baza“ nije republikanska… On ima bazu i to vrlo kompaktnu bazu, ali njih nema na Si-En-Enu. Međutim, oni su tu i republikanci to znaju, samo kako se približavaju izbori mnogo važnije deluju mediji nego ta baza. Mislim da on i te kako ima bazu, ali ne kontroliše Republikansku stranku. Trampova popularnost je opala, a čim opadne popularnost predsednika, manje ga se plaše njegovi senatori i kongresmeni.
Da li se na antiruskoj retorici dobijaju izbori?
— Ne. Kad pitate Trampovu bazu, njih uopšte ne zanima ta priča o Rusiji. Oni čak kažu: „Putin uopšte nije loš, koliko ja vidim“. Znači, Putin bolje stoji u bazi nego u eliti. To je jedan zanimljiv fenomen. A ima veze sa Putinovim stavovima o društvenim temama i zato što on deluje uspešno. Štampa koja mrzi Putina insistira na tome da je on dobio rat u Siriji, pa onda imate čoveka kome se sviđa ono što Putin govori o porodici, o crkvi, a sviđa mu se i to da kad se on umeša u neki region, preokrene stvari iz nemoguće situacije. On je Asadu udahnuo neki život, što je bilo ubitačno za ISIS koji plaši Amerikance. Ovde dolazi do raskida između baze, koja je vrlo važna i biće važna, i Kongresa, ako se ne promeni odnos snaga njemu i ako Tramp bude imao šansu za reizbor, ako bude bio u situaciji da vodi bitku za drugi mandat.
Ostaje mogućnost da Tramp uloži veto na zakon o sankcijama…
— Tramp može da uloži veto na takav zakon, ali to je vrlo riskantna strategija zato što Senat sa dvotrećinskom većinom može da obori njegov veto. To bi bilo veliko poniženje i Tramp naginje ka tome da ne uloži veto.
Jedna od tema svakako je stanje u našim medijima u kojima može da se kaže bilo šta, a da za to niko ne odgovara. U medijima imamo dva fronta koji se do krvi obračunavaju epitetima i neproverenim pričama. Pored toga što je to urušavanje profesije, može li se reći i da razjeda nacionalni duh i moralne vrednosti?
— To što je „Kurir“ u obračunu sa „Pinkom“ ne razjeda moralne vrednosti. Meni je opasnije ovo što se desilo sa „Politikom“. Ne zato što su se pojavili lažni tekstovi. Mene je frapirala reakcija „Politike“ koja ne samo što ne kaže da im je žao što su svoje čitaoce greškom obmanuli, već kažu da su žrtve hakerskog upada. „Politika“ se nije potrudila da kaže svojim čitaocima: „Mi sumnjamo da se to i to desilo“. Reakcija redakcije je čudna i to je, po mom mišljenju, duboko onespokojavajuće. Istovremeno, jako me plaši to što ljudi na vlasti više brinu za čitalačku bazu Kurira nego za to što misle čitaoci „Politike“.
Već nedeljama štrajkovi ne prestaju da budu tema. Kako tako završio se onaj u u „Fijatu“, ali ishod štrajka u „Goši“ je još neizvestan. Čitav slučaj je neobičan. Država pet godina nije ništa preduzela da naplati ono što joj pripada od vlasnika „Goše“, a sad ne može ni da ustanovi ko je to. Kako je moguće da kod nas rade firme, a da se ne zna ko su im vlasnici?
— Pretpostavljam da je to moguće zato što su prve vlasti posle 5. oktobra činile mnogo veće usluge investitorima, a mnogo manje su se brinule kako će biti radnicima. Svesno su žmurili. Komentari investitora kažu da imamo odličan zakon o radu. Radnik može da se otpusti bez problema. Niko ne kaže da je odličan zakon zato što ne možeš da prevariš radnika i da ga ostaviš bez plate. One godine kad su radnici legli na prugu, jer nisu imali ni zdravstvene knjižice, i zaustavili međunarodni voz, onda je vlast reagovala. Zašto mi imamo državu ako ona ne brine o tim stvarima?
Da li ovo znači da kod nas nisu dovoljno uvedeni evropski standardi u radno zakonodavstvo?
— Naravno. U Belgiji I Nemačkoj je jači državni socijalizam koji oni nazivaju državnim kapitalizmom nego što je bio u SFRJ. Da li znate kako su neljubazni radnici u državnoj administraciji u Briselu? Oni su potpuno sigurni da nema šanse da izgube posao zbog toga što su neprijatni prema strankama. Liberalne vrednosti su odlične tamo gde postoji snažna država.
