Predsednički kabinet u Kremlju. Rano ujutru.
— Dmitrij, jedino što me zanima oko Francuza su mistrali. Za ostalo me više ne pitaj. Izvini, ali dosadiste i ti i onaj njihov novi što mi se non-stop izvinjava.
— To smo rešili.
— Harašo, znači više se neće izvinjavati?
— Ne, mlad je, ne snalazi se pa pegla malo onamo, malo ovamo. Biće toga još. Rešili smo mistrale, vratili su novac.
— Eto, onda je tema Francuska završena.
Putin ustade i stade pored prozora.
— Predsedniče, novinari ne prestaju da pitaju.
— Pa neka pitaju, to im je posao. Pusti mene da radim moj. Idem da vidim kako napreduje izgradnja stadiona za svetsko prvenstvo.
— Jeste, ali sad se pozivaju na Rojters koji piše da su naši tajni agenti pokušali da špijuniraju Makronovu predsedničku kampanju.
— Haha, haha, pokušali. Kažeš, pokušali. Dmitrij, da ti nije tih brkova pomislio bih da si šaljivdžija. Pa čim čuješ da su Rusi nešto pokušali, znaš da je laž. Mi ne pokušavamo, mi uspevamo. No, dobro, bar sam se nasmejao. Gužva jutros dok sam dolazio na posao, prija malo šale. Rojters kažeš, haha, haha.
Predsednik Rusije se vrati za sto. Otvori laptop.
— Šta imamo danas od ozbiljnih pitanja? Pusti to.
— Pišu da su naši tajni agenti napravili na stotine lažnih naloga na Fejsbuku kako bi se infiltrirali u mrežu Makronovih službenika koji su vodili njegovu izbornu kampanju.
— Haha, haha, jutros te baš krenulo, Dmitrij. Rekoh, ozbiljnih stvari. Kako su saznali da su lažni nalozi? Šta, nema nijedne učiteljice?
Ranije sam mislio da je samo engleski humor dosadan, pa mora da se čuje onaj veštački smeh iz ofa. Francuzi su ih nadmašili.
— Rojters podseća da su zvaničnici Fejsbuka u aprilu preduzeli određene akcije zbog velikog broja lažnih naloga na Fejsbuku koji su širili dezinformacije uoči izbora.
— Čekaj, jesu li se infiltrirali ili su širili dezinformacije?
— Piše oboje. Znam, i meni je apsurdno. Ili je jedno ili je drugo.
— Ako neko treba da se buni, onda sam to ja. Kaže mi Zaharova da na Fejsbuku ima na stotine mojih lažnih profila. Da imam višak slobodnog vremena zvao bih onog Zakerberga da ugasi te naloge. Kad je pomenusmo, zovi Mariju da dođe.
Putin se zagleda u tri-de infrastrukturne projekte koji moraju biti gotovi za Svetsko prvenstvo u fudbalu.
— Javili im se….
— … i američki obaveštajci…
— Daaa, kako znate?
— … i rekli kako su još u maju identifikovali hakere čiji konci vuku do nas. Nisu oni duhoviti, moj Dmitrij, oni su smešni. I na kraju, kao, nisu imali dokaze da smo naredili hakovanje Makrona.
— Baš tako, predsedniče, otkud znate?
— Dmitrij, Dmitrij, pa to i ptice na grani znaju. Imaju, čoveče, jedno saopštenje i samo menjaju datum. Tako rade u svim situacijama koje im nisu po volji. Jure sopstveni rep. Lepo ti kažem, pusti Francusku. Ne boj se, dobro biti neće, što je umeo da kaže Nikola Pašić u Srbiji. Zovi mi Mariju.
— Kad sam pošao kod vas, bila je na Fejsbuku, pominjala je Dačića nešto.
— Dmitrij, nema potrebe da mi kažeš da je Marija na Fejsbuku, ona je uvek na Fejsbuku. A Dačić nema nalog na Fejsbuku, mi stari kadrovi nemamo vremena za te novotarije. Ne stižem ni Stounov film da odgledam do kraja, a ti mi pominješ Fejsbuk. Daj to da rešimo, Marija sigurno zna bolje.
Peskov odlazi iz kabineta. „Da pijem kafu, ne bih stigao od ovih bizarija da je popijem“, pomisli u sebi Putin. Na vratima se pojavi Zaharova. Iza nje uđe i Peskov.
— Predsedniče, tražili ste me.
— Marija, dosadi mi Dmitrij od jutros sa Francuzima, Fejsbukom i lažnim nalozima.
— Znam, gospođa Makron je ugasila svoj nalog.
— Sad i gospođa Makron. O, šta vam je. Pa ne može i žena i država, ozbiljni ljudi se jednog odreknu.
— Gospođa se odrekla Fejsbuka, ljuta je.
— Ljuta, kažeš? A šta poreske obveznike Rusije briga što je gospođa Makron ljuta? Šta, krivo joj što joj je Tramp rekao da je u dobroj formi. Ovaj feminizam je totalno zbunio vas žene.
— Makron se nije izlogovao sa Fejsbuka i onda je nabasala na neke njegove silne prepiske. Zato je ljuta.
— Marija, privatne stvari iz predsedničkih palata me ne interesuju. Pa nisam ja tabloidni novinar iz Srbije.
— Predsedniče, ali Rojters o tome piše…
— Eee, novinarstvo, profesijo koja si to nekad bila! A govorili ste mi da ne bacam pare na Raša tudej i Sputnjik. Pa vidite sad, da njih nema, ostali bi samo tabloidi. Rojtes piše o švaleraciji, e svašta.
— Ne predsedniče, ne znamo da li je švaleracija. Samo je naišla na dosta prepiski za koje nije znala. I naljutila se.
— A učiteljice moraju sve da znaju. Pa ne moram ja to da znam. Zašto mi to pričate?
— Ovo o čemu Rojters piše je priča koja je puštena da bi prikrila priču Makrona i njegovog Fejsbuka.
— Pa kriv Putin?
— Ne, ne, niko nije kriv. Ali oni kažu da su naši agenti.
— I ja sam nekad bio agent. Platov mi je bio alijas. Sad da me pitaš, uvek bih nastupao pod svojim imenom. Danas su ti nadimci jednostavno smešni.
— Znate kakvi su Francuzi, ta priča je nekako procurila iz Jelisejske palate i oni da to nekako zamagle…
— Eto Dmitrij, vidiš li? Kaži lepo novinarima… Čekaj, šta da im kažeš? Ne ide da se mi ozbiljni ljudi bavimo bulevarskim pričama.
— Predsedniče, ja ni vama ni gospodinu Peskovu to nisam pominjala, jer je stvarno trivijalno.
— Dmitrij, kaži ti novinarima da Rusi u Putinovoj eri koriste lična imena i prezimena, a ne lažne naloge. A za sve ostalo neka se bave istraživačkim novinarstvom. Ili nekad čitaju Sputnjik.
